Iz jame Bivolje brdo, u decembru 1990. godine, izvađene su kosti velikog broja nevino postradalih Srba, koji su u nju živi gurnuti u toku leta 1941.
Uz kosti su pronađeni i delovi odeće i obuće kao i lični predmeti mučenika, ali i zarđali ostaci jedne puške sa municijom.
Puška je pripadala ustaši – jamaru Mehi Deliću. Meho je sa drugim ustašama, u Vidovdanskoj noći, pod svetlom baterija i kamionskih farova, u ponor jame dubok 40 metara, gurao svoje srpske komšije. Na redu su bili Srbi iz sela Kozica kod Stoca, njih oko 120, na prevaru i časnu komšijsku reč pohvatani, zatvoreni i mučeni u Duvanskoj stanici u Domanovićima.
Nisu svi očajavali.
U toku prevoza do jame, neki od njih su, trpeći jake bolove, savijali i kidali žicu sa svojih povezanih ruku. Trojici Šotra je tako uspelo bekstvo.
Ilija Šakota nije imao priliku da pobegne. Jasna mu je bila njegova sudbina, ali mu se probudila misao Obilića i Sinđelića, kada je kod otvora jame prepoznao Mehu Delića, druga iz vojske.
Nije tražio milost, već je glasno pozvao Mehu da se oproste. Iznenađen, Meho mu je prišao a Ilija ga uhvati za kaiš i povuče sa sobom u jamu.
Simbol otpora i hrabrosti: Ćele kula i 952 lobanje su kamen temeljac nezavisnosti Srbije
Ustaše su tada prekinuli likvidaciju i sutradan tražili način da izvuku Mehu iz ponora. Ipak, nisu u svojim redovima našli junaka koji bi se spustio, pa je Meho ostao među svojim žrtvama.
Preostale Srbe iz Kozica, ustaše su te noći vratili u zatvor i sutradan ih gurnuli u jamu Humac, koja se nalazi uz istoimeni rimokatolički samostan kod Ljubuškog.
Ova priča se posleratnih godina pričala po slavama u srpskim selima oko Stoca i Čapljine, ali su neki slušaoci sumnjali u nju.
Nađena puška u donjim slojevima kostiju, prilikom ekshumacije 1990, otklonila je sumnje.
Mučenik Ilija Šakota, kome se iste 1941. godine rodio sin jedinac i koji je kao posmrče poneo očevo ime.
(Izvor: Jadovno, Magacin, Koreni)
