Glumac Nenad Jezdić prisustvovao je otkrivanju spomenika braći Sokolović – Mehmed-paši i Svetom Makariju u Andrićgradu i tom prilikom dao intervju koji je podigao srpsku javnost na noge. Jezdić je prokomentarisao činjenicu da se na naslovnim stranama sve više nalaze vesti o smrti dece od droge, rijaliti zabave u kojima seva golotinja…
– Priča čovek danas, bila je ekskurzija, maturantska u Italiji, i znate šta su Italijani rekli za našu decu, srpsku? Za naše devojke? Jako su lepe, šteta što su kurve! Obučene su kao kurve. Molim te napiši to. Ne mora to Italijan da nam kaže, ja to vidim. A zašto? Pa muškarci to vole. Navukli su se na jeftine i drečave plastične igračke – rekao je Jezdić.
Popularni glumac potom je objasnio svoje mišljenje o svemu tome.
– Izvinjavam se, ali ja rakiju čuvam u hrastu i u prohromu – plastika je prevaziđena, a i otmenije je. Gde je tu život, gde je muškost, gde prilježnost, gde su materinski i očinski instikti nestali? U golom pupku, u pirsingu, „buši… buši… samo buši… ha-ha-ha-ha…“, kaže onaj deda u filmu? Kako mislimo mi da opstanemo? To je sveti rat, rat nad ratovima koji mi moramo da dobijemo – jasan je Jezdić.
(Izvor: Kurir.rs, foto: Screenshot Youtube)
]]>Ovaj praznik je pravo vreme da se upoznamo sa jednom od tri devojke koje su prve kročile na Vojnu akademiju i stekle zvanje pilota.
O nebeskom prostranstvu i avionima nikada nije maštala, a desilo se da bude jedna od tri devojke koje su prve kročile na Vojnu akademiju, stekle zvanje pilota i ušle u istoriju srpske avijacije. Danas je Ana Perišić pripadnik 241. lovačko-bombarderske avijacijske eskadrile 98. vazduhoplovne brigade, vozi borbeni avion „galeb“ na aerodromu Lađevci kod Kraljeva i najsrećnija je kad se vine nebu pod oblake.
Kad ne leti, čuva sina Vukašina (3), kuva za supruga Mladena Perišića, inženjera na batajničkom aerodromu, čita sve što joj dođe pod ruku i uživa u jednom posve ženskom hobiju – profesionalnom šminkanju.
– Završila sam kurs za svoju dušu, pa sam sada profesionalni šminker. Opušta me dok šminkam drugarice. Znam, pilot i šminkerka nisu baš uobičajen spoj, ali eto, i to se dešava – smeje se Ana. A da krene u vojničku službu, prva u svojoj familiji, Ana je odlučila sasvim slučajno.
– Priznajem, nisam maštala o tome da letim. Ali oduvek sam volela vojsku, pričala sam svima da ću služiti vojni rok kad to i za žene bude moguće. Bila je maturant gimnazije u Ubu kada je u novinama videla oglas za prijem devojaka na Vojnu akademiju i poželela je da postane pilot.
– Rekoh sebi: „Zašto baš ja ne bih bila prva žena pilot u Srbiji?“ Odlučih da probam. Nikada ne znaš da li si sposoban za nešto dok ne probaš.
Na žene u vojsci još gledaju podozrivo
Ana se prijavila na konkurs i uspešno položila težak prijemni ispit. Tokom dva i po meseca, koliko je trajao prijemni, polagala je matematiku, test opšte informisanosti, test opterećenja, padobransko skakanje, selektivno letenje, preživljavanje na Suvoj planini, padobransku obuku u 63. padobranskoj jedinici i prošla rigorozne preglede na VMA.
– Kada su čuli moju odluku da postanem pilot, roditelji su rekli: „Neka je nek proba. Neće ona položiti tako težak prijemni ispit niti proći zdravstvene kontrole, uvek je bila bolešljiva.“ Iskreno, i ja sam sumnjala da sam zdrava, ali pokazalo se da jesam. I to kao dren – priča Ana.
Seća se dobro prvog dana na Akademiji i kako su kolege podozrivo gledale „tri ženska uljeza koji misle da će uspeti da postanu piloti“.
– Prva godina na Akademiji bila mi je najteža jer naš školski sistem nije bio spreman za devojke. Javila se i podozrivost kolega. Na sreću, većina nas je ubrzo normalno prihvatila, ali bilo je i onih kojima je našim dolaskom povređena sujeta. U očima smo im čitale da ne veruju da je ženama mesto u vojsci.
Ana i njene koleginice sve su to stoički istrpele, diplomirale na vreme i sada svaka obavlja svoj posao u vojnom vazduhoplovstvu.
– Nakon Akademije sve tri smo ostale u službi na aerodromu u Batajnici, a onda sam ja 2013. godine dobila prekomandu u Lađevce.
Dok leti brzinom nekada većom od 800 kilometara na čas, Ana se ničega ne boji. Izvodi kao od šale razne akrobacije, krugove, zaokrete, poluprevrtanje…
– Dešavalo se i da mi otkažu instrumenti na letelici, ali, hvala bogu, nikada nije bilo ekstremnih situacija niti potrebe za katapultiranjem. Dok sam u vazduhu, drži me neverovatan adrenalin. Nemam vremena da se plašim, obučena sam da uvek znam kako da reagujem u kriznim situacijama. Tek kad sve prođe i kada shvatim šta je moglo da mi se desi, javi se strah. Kad izađe iz aviona, Ana žuri kući da zagrli malog Vukašina.
– Najlepše mi je kad sam s porodicom. Suprug i ja smo se upoznali na Akademiji, zajedno smo od 2011. I on radi na aerodromu, pa razume koliko je moj posao zahtevan. Zbog toga se trudi da mi pomogne u odgajanju deteta koliko god može.
Kad je ostala trudna, Ana je otišla na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu da otvori bolovanje. Lekari se, priča, uzmuvali – ne znaju šta će ni kako će… – Šta da radimo? Ti si nam prvi trudan pilot u karijeri.
Ana za svaki let mora da se pripremi i da se dobro upozna sa zadacima koje je dobila od pretpostavljenih.
– Veče pred let moram da učim i da se pripremim za svaki sledeći zadatak. U šali kažem da mi je sudbina takva da se verovatno nikada neću otarasiti knjige. Raduje me samo što kao pilot imam beneficirani radni staž, pa će, valjda, biti vremena da se malo i ja odmorim od učenja.
(Izvor: Violeta Nedeljković, Blic žena)
]]>