Dok je godinama živeo u Pančevu, slovenački kompozitor, a po duši Srbin, Davorin Jenko stvorio je melodije koje su postale veoma popularne sa obe strane Dunava i Save.
Kada je prešao u Beograd, istakao se kao horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva i kapelnik Narodnog pozorišta.
Najskuplja u kafani: Istine i zablude o pesmi Pukni zoro (VIDEO)
Postao je priznati kompozitor za veliki broj dramskih komada s pevanjem, kakvi su bili čuveni “Đido”, “Seoska lola”, “Potera”, “Pribislav i Božena”, “Vračara”, i, naravno, “Markova sablja” iz koje je izašla prva srpska himna.
Dobar glas u narodu je stekao i komponovanjem pesama za horove kao što su “Dvori Davorovi”, “Sabljo moja dimiskijo”, “Što ćutiš, Srbine tužni”. I posle Jenkove smrti izvođene su mu uvertire “Kosovo”, “Srpkinja”, “Aleksandar”, a dve njegove kompozicije dobile su zvanje nacionalnih himni. Pored “Bože pravde”, to je slovenačka “Naprej, zastava Slave”.
OVO SVAKI SRBIN MORA DA ZNA: Evo kako je nastala himna “Bože pravde”
Jenko je bio član Matice srpske, a od 1869. i član Srpskog učenog društva, preteče Akademije nauka i umetnosti. U beogradskom Narodnom pozorištu, u kojem se zaposlio 1871, Jenko se pored komponovanja i pripremanja horova prihvatio i obučavanja glumaca u pevanju. Pozvan je da pripremi muziku za komad “Markova sablja”, pa je komponovao muziku buduće srpske himne onako, usput.
U to doba smatralo se da je Srbe više zadužio romansama koje se i danas pevaju kao narodne: “Za tobom mi srce žudi”, “Gde si dušo, gde si rano”. Štaviše, zli jezici su mu zamerali da je za “Bože pravde” samo prepravio austrijsku himnu “Bože spasi (cara Franca)”. U Beogradu je Jenko radio do 1912, do dve godine pred smrt, a onda se iznenada vratio u Ljubljanu. Razlog je bila smrt njegove najbliže prijateljice, glumice Vele Nigrinove, koja je takođe bila Slovenka. Kada je i Jenko umro dve godine kasnije, na njegovoj sahrani se svirala njegova kompozicija “Na grobih”.
Ovaj Slovenac je zadužio srpski rod: Uzeo avion od komandira kukavice i poleteo da brani srpsko nebo
Austrijske vlasti, koje su Davorina Jenka smatrale srpskim podanikom, nisu mu dale pokoja ni posle smrti. Testamentom, koji je napisao ćirilicom, Jenko je deo ostavštine je namenio školovanju siromašnih srpskih studenata, ali je njegovu poslednju želju Ministarstvo pravde u Beču oborilo, izgovarajući se time što su Srbija i Austrija već bile u ratu i da su svi međudržavni sporazumi postali nevažeći.
