Home Istorija „Beži! Lansirali su rakete na nas, je l’ vidiš bele tragove?! “Bežim...

„Beži! Lansirali su rakete na nas, je l’ vidiš bele tragove?! “Bežim u oblake”: Kako je izgledao let u smrt pilota Zorana Radosavljevića

2622
0
SHARE
Pilot Zoran Radosavljević

Sa njim je te večeri oboren i major Slobodan Perić koji se spasio iskakanjem

Zoran Radosavljević je rođen 26. februara 1965. godine u Prištini. Budući da mu je otac Svetozar bio vojno lice pri Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji, i da je zbog potrebe službe često menjao mesto stanovanja, Zoran se zajedno sa majkom Radojkom i sestrom Snežanom često selio. Detinjstvo je proveo širom stare Jugoslavije, preko Skoplja, Kruševca do Beograda. Završio je Osnovnu školu „Starina Novak“ u Beogradu. Još kao dete, maštao je da bude pilot, nešto kasnije otkrio je čari jedriličarstva. Vragolast i druželjubiv, a poslušan i savestan. Ponekad bi zbunjivala njegova predanost školi.

Nestvarna priča iz pakla Košara: Kako je vodnik Jaguar poveo 12 srpskih vojnika i naterao u beg 300 OVK specijalaca

Upisao se u Vojnu gimnaziju, a potom u Vazduhoplovnu akademiju. Bio je briljantan student. Završio je Vojnu akademiju i Saobraćajni fakultet. Magistrirao je na temu satelitske navigacije. Školovao se u Vazduhoplovnoj opštoj srednjoj vojnoj školi „Maršal Tito“ u Mostaru, a zatim na Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji u Puli i Zadru. Po završenoj vojnoj akademiji karijeru vojnog pilota započinje u Beogradu 1986. godine kao pilot-lovac na avionu MiG-21. Godine 1992. biva unapređen u čin kapetana prve klase. Tada stiče i prvo borbeno iskustvo na MiG-21. Iste godine Zoran završava preobuku na avionu MiG-29 i postaje najmlađi pilot u eskadrili Migova 29 JRV. Magistrirao je na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu i postao jedan od vodećih stručnjaka u našoj zemlji iz oblasti satelitske navigacije. Te 1999. godine pripremao je doktorat i bio u stalnoj vezi sa svojim mentorima. Upisao je 1996. godine poslediplomske studije na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je i magistrirao u junu 1998. godine. Spremao je i doktorat iz oblasti GPS uređaja, što je pre skoro deceniju bilo mnogo ispred svog vremena – toliko da se nije znalo ko će ga ispitivati. Na ovom fakultetu se od 1999. godine dodeljuje godišnja nagrada za najboljeg studenta na Vazdušnom saobraćaju koja nosi njegovo ime.

Olupina Zoranovog MIG-a

U vreme početka NATO agresije na SRJ, 24. marta 1999. Zoran je bio u svojoj jedinici – 127. lovačkoj avijacijskoj eskadrili „Vitezovi“ koja je bila smeštena na vojnom aerodromu Batajnica.

Samo dva dana nakon početka bombardovanja, 26. marta 1999, pukovnik Slobodan Perić i njegov kolega Zoran Radosavljević dobili su naredbu o poletanju i suprotstavljanju NATO avijaciji. Ova odluka se s pravom mogla smatrati suludom jer je Vojska Jugoslavije bila neuporedivo slabija. Avioni MiG-29 bili su u poluispravnom stanju i nesposobni za vazdušnu borbu. Domet radara NATO aviona bio je 120 km, dok je domet MiG-29 bio upola manji. To je značilo da su neprijateljski avioni mogli da gađaju pilote Vojske Jugoslavije pre nego što oni uopšte primete neprijatelja.

Pas koji je voleo i čuvao vojsku: Ovo je priča o majoru Listeru i njegovoj slavnoj pogibiji na Košarama

Sve ove informacije imao je i pukovnik Perić. Međutim, to ga nije sprečilo da ispuni naređenje i poleti u paru sa kolegom Zoranom Radosavljevićem.
– Pokojni Zoran Radosavljević i ja smo otišli svojim kućama da bismo se odmorili. Kod mene su tada došli moji roditelji, rođaci i komšije. Svi su hteli da znaju šta se dešava i koliko će potrajati. Meni pukne film i krenem nazad u jedinicu. Na vratima mi se sin Luka, koji je imao dve godine, obesi o nogu i kaže: ,,Tata, nemoj da ideš”. Bilo mi je teško, ali šta ću, morao sam. Odem do Radosavljevića, zvonim na interfon, kad njegova majka Rada i tadašnja devojka izlaze na prozor. Rada mi dobacuje: „Buco, pazi mi na Zorana”. Neću zaboraviti taj njen zabrinut pogled… Tog dana, 26. marta, poleteli smo nas dvojica. Posle silnih manevara u vazduhu i izbegavanja NATO raketa pogođeni smo obojica. Kada sam video da avionu nema spasa, za tren mi je kroz glavu prošlo „Tata, nemoj da ideš“. Povukao sam ručicu i katapultirao se. Iskočio sam sa sedam-osam hiljada metara. Kada se sedište okrenulo naopačke, ugledao sam rupu ispred sebe od 5.000 metara. Jedino što sam u tom trenutku želeo je da se padobran otvori. Takav strah nisam nikad osetio.”

Avion Zorana Radosavljevića, MiG -29, prema zvaničnoj verziji, oboren je u širem rejonu Loznice, ali su olupina i telo pronađeni odmah uveče od 16 i 17 godina starih dečaka nedaleko od mesta Teočak kod Bijeljine u rejonu Majevice, na teritoriji Republike Srpske. Sa njim je te večeri oboren i major Slobodan Perić koji se spasio iskakanjem. Trup aviona bio je na livadi, kljun na jednoj planini, a Zoranovo telo sa sedištem na drugoj. Dečaci su uzeli merdevine i ćebe od jedne bake. Umotali ga i predali Vojsci Republike Srpske. Vojnici su ga peške preko njiva preneli u bolnicu u Loznici.

Palica Zoranovog MIG-a

– Ubrzo su došli američki vojnici i maltretirali meštane da kažu gde je pilot – pričala je kasnije Zoranova majka, koja svakog dana obilazi sinovljev grob na beogradskom groblju Lešće. Dan pre pogibije odnela mu je, kaže, poslednji doručak u njegov stan na Novom Beogradu, gde je živeo sa devojkom. Molila ga je da ne leti.

– Mama, moram – rekao je tada Zoran majci. Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu? Mi piloti moramo da preuzmemo prvi udar na sebe i tako spasemo bar neko dete u ovoj zemlji.

Posmrtno je odlikovan Medaljom za hrabrost i unapređen ukazom svog komandanta. Medalja za hrabrost dobijena u ratu je neuporedivo blistavija od one što se dobija u mirnim vremenima. Još je sjajnija ako je dodeljena posmrtno. Glavna ulica u Batajnici danas ponosno nosi ime Majora Zorana Radosavljevića.

KAKO JE IZGLEDAO LET U SMRT

Na aerodromu Batajnica u 12:30č dat je signal za vazdušnu opasnost. U 16:00č Komanda Korpusa RV i PVO daje pripravnost br.1 za snage 204. lovačko-avijacijskog puka. U 16:45č komanda naređuje poletanje dva lovca MiG-29, a već u 16:53č dobrovoljno poleću major Slobodan Perić i kapetan prve klase Zoran Radosavljević. Major Perić kao vođa para pred poletanje saznaje da će leteti „negde gore“ na sever i da se neprijatelj očekuje iz Mađarske. Ideja mu je bila da što duže budu mogli lete nisko, kako bi ih nebeski osmatrač „Avaks” što kasnije detektovao. Tokom leta prema zoni, komanda ih obaveštava da je „plavi“ (neprijatelj) na zapadu. Oni na veoma maloj visini okreću iznad samog Zrenjanina i hvataju novi pravac – sada prema jugozapadu. Veoma brzo u novom kursu preleću Dunav i dolaze u traverzu Inđija.

Major Perić tada pokušava da uključi radar, ali on ne reaguje jer je bio neispravan. Kako se neprijatelj nalazio na većoj visini, Perić odlučuje da promeni režim leta. Pokušavaju da bar vizuelno uoče neprijatelja. Komanduje forsaž i pod velikim uglom od 60 stepeni, za veoma kratko vreme, oba aviona penju se iznad oblaka na visinu od 7000-8000m. Perić komunicira sa Radosavljevićem koji ga obaveštava da ga vidi i da ga prati. Datim pravcem i režimom leta, oni nastavljaju prema zapadu i kako Perić ne prima nikakvo drugo naređenje (o odustajanju ili povrtaku) prelaze državnu granicu i ulaze u vazdušni prostor Republike Srpske. Jedna od poslednjih Radosavljević depeša Periću je bila „Desno pod 50“ koju je on sa radošću protumačio kao otkrivanje neprijatelja (mislio je da je Zoranov radar ispravan). Perićev odgovor je bio „prođi napred da dejstvuješ ti“ na šta mu je Radosavljević odgvorio „Ne, ne – na SPO-u je“. Periću postaje jasno da su na nišanu neprijateljskih radara, da je Radosavljevićev SPO zapištao i zasvetleo. Neko vreme Perić nema komunikaciju sa Zoranom, a OZN ih „obaveštava“ da „izgleda idu na njih“.

Svedočenje srpskog borca ledi krv u žilama: Kako smo u reonu karaule Đeravica uništili grupu Delta Force

Kada je vizuelno uočio četiri kondezaciona traga – znao je da su to rakete (bile su to 4 rakete vazduh-vazduh lansirane po dve sa dva američka lovca F-15C) koje lete prema njima. Komandovao je Zoranu „Beži! Lansirali su rakete na nas, je l’ vidiš bele tragove?!“ i poslednje što je čuo od njega bilo je „Bežim u oblake!“. Oba aviona oborena su dok su izvodila protivraketni manevar. Major Slobodan Perić uspeo je da se katapultira iz pogođenog aviona i bezbedno prizemlji. Preživeo je silne peripetije oko izbegavanja linča domaćeg (srpskog) stanovništva, jer su mislili da je „američki pilot“ kao i od vojnika SFOR-a koje su vrebali da ga zarobe. Penzionisan je od strane „novih vlasti“ 2004. a u maju 2010. godine gine u saobraćajnoj nesreći u svojoj 49. godini života.

Zokijeva medalja

ZOKIJEVA REGATA

Zoran Radosavljević je bio pasionirani jedriličar i osnivač JK Polaris. Svojevremeno je maštao o tome da organizuje regatu na kojoj će okupiti sve jedriličare sa ovih prostora, da unapredi jedrenje i približi ga mestu koje taj sport ima u svetu, na žalost život ga je pretekao. Posle njegove pogibije, u septembru 1999. jedriličari iz JK Polaris i beogradskog JK Lamar započeli su sa održavanjem memorijalne jedriličarske regate koja nosi njegovo ime – Zokijeva regata. Prvih godina regata je održavana na crnogorskom primorju, a od 2009. godine održava se u Beogradu.

Ime Zorana Radosavljevića danas nosi glavna ulica u Batajnici, jedriličarski klub u Nišu koji je osnovao njegov prijatelj Dejan Milosavljević, kao i najbrojnija regata koja se održavala svake prve nedelje septembra na crnogorskom primorju. Svetska srpska zajednica proglasila ga je srpskim vitezom za izuzetne zasluge učinjene za dobro sveukupnog srpskog naroda.

Imao 34 godine, bio je najmlađi pilot VJ koji je položio život na oltar Otadžbine.

„Zoki, oni koji su ranili tvoje nebo, a nama ubili Sunce – prokleti bili!”

(Tekst i foto: Čojstvo.rs)