“More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo”: 5 anegdota iz života našeg čuvenog pisca Branislava Nušića

U svom humoru je bio slobodan, autentičan, svojstven

Naš ugledni pisac romana, drama, pripovedaka i eseja ne samo da je bio dobar komediograf u svojim delima, već je i u privatnom životu (prepričavali su bliski ljudi njegovog doba) često umeo da se našali, ne prezajući od toga pred kim je i gde je.

1. Naime, jednom je Nušić na konju pokušao da uđe u Ministarstvo inostranih dela, kada se odigravala demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine. Skupštinski portir molio ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio: More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo.

Kako je Branislav Nušić na sudu izbegao novu novčanu kaznu: Sudija, ako bih kravi rekao da je gospođa…

2. Jednom je, čak, na sudu završio zbog upućene uvrede nekoj gospođi, koju je nazvao kravom. Sudija mu je zbog toga odredio novčanu kaznu, Nušić ju je platio, a pre nego što su iz sudnice otišli postavio je sudiji jedno pitanje u svom maniru: – Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen? – Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju, odgovori mu sudija. Tada se Nušić okrenu ka ženi koja ga je tužila i reče: Doviđenja, gospođo.

3. Pričalo se, dalje, da je kao dete bio vrlo nemiran u školi, ali otresit i veoma bistar. Jednom kada su na času srpskog jezika obrađivane poslovice, Nušić je bio nestašan i nije pazio šta nastavnik govori. Za kaznu ga je profesor prozvao da kaže primer neke poslovice.

Na to mladi Nušić kao da je već imao spreman odgovor: Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore. Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: Da čujem još jedan primer, Nušiću.

Pametnom je dovoljna i reč, mirno će Nušić.

Nakon što je shvatio da ga Nušić začikava pred razredom, razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole, pa još s vrata reče: Da te čujem sada Nušiću!

Nesreća nikad ne dolazi sama, i na ovo doskoči Nušić.

4. Branislav Nušić je, kao mlad momak, bio zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio nego ju je i zaveo.

Tajna groba Branislava Nušića: Da li je delo masona ili poslednja šala velikog pisca?

Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio. Međutim, uskoro je dobio priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s njima nakon venčanja.Predavanje je započeo konastatacijom: – Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje su naglo napustili gledalište.

5. Zanimljiva je i sledeća anegdota: Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je tada bila mlada Darinka. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća.

Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje. Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak, svoju Autobiografiju Nušić je završio rečima da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.

(Wikipedia)