Sofija Jovanović (1895.-1979.) bila je dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912 do 1918. godine
Rođena je u Beogradu kao ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. On je imao više ćerki, ali ne i sina, pa se i glasno žalio zbog toga što nema „sina junaka“. Bila je devojčica kad joj je otac umro, a maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine.
Tada se javila Narodnoj odbrani kao dobrovoljac – četnik i prošla test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Ovako je tekla njena regrutacija…
Čuveni Orijent ekspres kasnio je samo jednom i to zbog srpske heroine: Milunka Savić nije imala novca za kartu, a onda je krenula nezapamćena akcija
U Narodnoj odbrani nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje… Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:
– Kojim dobrom, devojko?
– Hoću pušku i ratni raspored! – rekla je odlučno. – Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.
– Dobro, devojko! – reče joj major. – Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima…
– Hoću pušku! – ponovila je. – Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!
Nisu imali kud, morali su da je prime.
Potom je prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji, a prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi. Bila je prva žena borac u srpskoj vojsci.
Prolazila je iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Počela je da dobija odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“. Tada se njena fotografija našla i na dopisnici, a objavljena je i u pariskom „Malom žurnalu“ 1912. godine.
Po završetku Drugog balkanskog rata zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Međutim, mir je kratko trajao, ubrzo je izbio Prvi svetski rat i od samog početka, noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd.
Pred njom su i generali stajali mirno: Preživela devet ranjavanja, odlikovana sa najvećim ordenima, poštovana u Evropi, a u Srbiji zaboravljena
Bila je u sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda, gde je komandovala prvom grupom srpskih boraca koja je prešla preko Save u Srem da izvidi neprijateljske položaje i preseče telefonske žice do Zemuna. Sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. Poneli su i dve srpske zastave i postavili ih na karaulu, pokupili naoružanje i municiju i vratili se u Beograd.
Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari.
U oktobru 1915. godine, kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju, bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i povlačenje preko Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta. U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja.
Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Preminula je 1979. godine i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu, a danas nema ni ulicu.
Njena praunuka je dramaturg i glumica Sanja Krsmanović Tasić koje je napravila predstavu „Priče hleba i krvi“ o Sofiji Jovanović.
(Izvor, foto: Wikipedia)
