Zašto glavni krivci, podstrekači i oni koji su atentat planirali i pomogli njegovo izvođenje, nisu imenovani
Nova 2018. godina u Srbiji će proteći ili bi barem trebalo da protekne u znaku uspomene na jednog od najvećih srpskih vladara, viteškog kralja ujedinitelja Aleksandra I Karađorđevića.
Atentat koji su na njega u Marseju izvršili teroristi iz redova probugarskih Makedonaca i Hrvata snažan je pečat evropske istorije prve polovine XX veka, o čemu možda najbolje svedoči njegov veliki spomenik u Parizu.
Pa ipak, postoji tužan, ali sa istorijskog stanovišta zanimljiv detalj vezan za Aleksandra I i njegovu pogibiju o kom se kod nas ne govori.
Prema, složićemo se, relevantnom svedočenju njegovog mlađeg sina, princa Tomislava, iznetom u njegovim memoarima, kralj je u trenutku ubistva bolovao od karcinoma i lekari su mu davali oko šest meseci života.
“Malo se zna o tome da je moj otac bio teško oboleo. Mama mi je kasnije pričala da je imao rak i da su mu lekari predvideli još šest meseci života. Kada je ubijen, patološki nalaz je potvrdio da je dijagnoza bila tačna. Bio je težak samo pedeset kilograma kada je otišao u Marsej”, navodi princ Tomislav u svojim memoarima.
Za kraljevu bolest su znali samo članovi porodice i lekari.
Princ Tomislav navodi da je kraljevo obezbeđenje došlo do informacije iz neposrednog okruženja Ante Pavelića da se atentat priprema, ali da je kralj odbio da stavi pancirni prsluk.
“Ne znam šta je prava istina o atentatu. Mnogo toga tu nije jasno. Kao ni to zašto je obustavljena sudska istraga. A posebno zašto glavni krivci, podstrekači i oni koji su atentat planirali i pomogli njegovo izvođenje, nisu imenovani”, napisao je princ Tomislav, uz napomenu da mu je čudno zašto se nije tragalo makar po navodima dr Ivana Subotića, autora članka “O zaveri protiv života kralja Aleksandra”.
Da li znate šta je tain? Srpska vojska je zbog njega bila spretnija i pokretljivija od neprijatelja
Za kraljeve poslednje reči, “Čuvajte mi Jugoslaviju”, princ Tomislav na istom mestu navodi da je to nesumnjivo bila njegova misao, ideja vodilja, ali ne veruje da ju je u tom trenutku izgovorio. Priču o navodno poslednjim kraljevim rečima u Jugoslaviju je doneo Bogoljub Jeftić koji je, kako princ Tomislav navodi, bio u četvrtom automobilu iza kraljevog, a kralj je praktično ubijen na licu mesta.
Iz navoda princa Tomislava proizilazi da je Aleksandar I bio duboko posvećen poslovima obezbeđenja nove države u novonastalim okolnostima u Evropi. Samo tako se može objasniti pomorski put teško bolesnog čoveka u daleku, ali još uvek važnu prijateljsku zemlju i plan da kasnije, dok je vreme, poseti i London.
Kada je odnos Aleksandra I Karađorđevića prema ličnom zdravlju i dužnostima u pitanju, vredi se setiti njegove operacije na severu Albanije, prilikom povlačenja Srpske vojske. On je sa viteškim prezirom odbio ideju da bude evakuisan u Italiju i odvojen od svojih trupa koje su još uvek bile u teškom položaju. Naložio je da se složen hirurški zahvat izvede praktično u terenskim uslovima, u srpskoj izbegličkoj masi.
Imajući sve to u vidu, čini se da je Aleksandru I, ako u obzir uzmemo svedočenje njegovog mlađeg sina, bilo prihvatljivije da pogine kao vojnik, nego da umre u postelji.
Razume se, ovo je publicističko viđenje postrojenih činjenica, a istoričari bi trebalo da bace više svetla na bolest i okolnosti poslednjih meseci kralja Aleksandra I Karađorđevića.
(Izvor: Nedeljnik, foto: Youtube, Wikipedia)
