Sudbina često zna da se poigra sa junacima rata
Budimir Davidović je početak Prvog svetskog rata i opšte mobilizacije dočekao kao prekaljeni ratnik. Ovaj tada dvadesetčetvorogodišnji mladić iz Lučana već je vojevao u oba Balkanska rata stekavši reputaciju hraborg i neustrašivog vojnika i među saborcima i među komandom.
I tako, kada je ostareli kralj Petar pozvao, Budimir se odazvao. Učestvovao je tokom Prvog svetskog rata u više borbi protiv Austrougara i bugarskih vojnika. Prošao je Albansku golgotu, stigao do Krfa, tamo se oporavio, i bio jedan od učesnika proboja Solunskog fronta.
“Volimo Francusku kao što je ona volela nas”: Kako je Francuska za tri dana čak tri puta žestoko pljunula i ponizila Srbiju
Budimir je bio izviđač. Ulazio je duboko u neprijateljsku teritoriju, šunjao se i snimao Bugare i Austrougare i nekako, uvek uspevao da se neopaženo vrati.
Početkom 1918. javio se u jurišnu četu i tu je prilikom napada na položaje Krvavi Zub – Obla Čuka, Kravice – Zapadni Veternik. Ispostavilo se, poslednji put!
Budimir je bio ranjen sa sedamnaest uboda u borbi prsa u prsa! U toku borbe na njega je bačena ručna bomba zbog koje mu je amputirana desna ruka i u bolnici je izvađeno iz njegovog tela sedamdeset četiri parčeta od bombe.
Za njegov podvig čulo se nadaleko. Za svoje junaštvo odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima, sa dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom.
Dok se oporavljao u bolnici, posetio ga je francuski general Gijom. Priča kaže da je on skinuo sa svojih grudi Orden francuske Legije časti i pružio ga Budimiru.
Nije hteo da posluša neprijateljskog oficira i da ode iz Srbije: Ratnik Bogoljub Vasiljević jedan je od heroja Velikog rata
Nakon oslobođenja i povratka u Srbiju, Budimira je snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi. Onako bez ruke bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a kao invalid nije mogao mnogo. Ipak, ljudi su ga držali iz sažaljenja.
Posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravi… sve samo da preživi.
A sa godinama je bilo samo još teže… Bolesnog i za rad nesposobnog, svi su ga zaboravili. O ovome svedoči i potresno pismo koje je, usred okupacije, 24. aprila 1942. Bogoljub uputio predsedniku srpske vlade Milanu Nediću.
Doživeo je duboku starost. Umro je 1980. u 90. godini života u Čačku gde od 1992. jedna ulica nosi njegovo ime.
(dnevno.rs, Wikipedia)
