Glavne odlike njegovog stvaralaštva su realističnost, humor, epizodičnost, tradicionalizam, konzervativnost
Stevan Sremac (Senta, 23. novembar 1855 — Sokobanja, 25. avgust 1906) je jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Bio je i član Srpske kraljevske akademije. Iako je kasnije od svojih kolega pisaca počeo da piše, tek u 33. godini, iza sebe je ostavio neke od najznačajnijih romana i pripovedaka srpske proze među kojima su “Ivkova slava”, “Vukadin”, “Pop Ćira i pop Spira”, “Zona Zamfirova”… Ova dela su takođe ekranizovana u TV serije i filmove, baš kao i “Božićna pečenica” i “Ono naše što nekad bejaše”.
Naj lepši citati Laze Kostića: Ne zovem te, jer nemam minute, Santa Maria Della Salute
Rođen je u Senti, ali Stevana Sremca Nišlije smatraju “svojim”. U Nišu je živeo od 1879. do 1892. godine, stvarao, otvorio mnoga značajna kulturna zdanja poput Gradske čitaonice i osnovao pozorišnu družinu Sinđelić.
Glavne odlike njegovog stvaralaštva su realističnost, humor, epizodičnost, tradicionalizam, konzervativnost…
Ovo su neki od njegovih citata koji se pamte i prepričavaju:
Ženidba, to je prosto jedna sreća. Imaš, kažu, punu vreću zmija i među njima jedna jegulja; turiš ruku u vreću pa biraš! E, pa hajde ti sad potrefi baš onu jednu, jedinu jegulju.
Teško svome bez svoga.
Dok magarca imaš onda ga i jaši.
Gde nije koškanja nije ni milovanja.
Kad pas kobasicu jede, sigurno je ukrao.
Nije blago ni srebro ni zlato već je blago što je srcu drago.
Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli.
Zalud glava kad ne nose noge.
Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu.
Riba i gost treći dan smrde.
I mesečina može biti pogled na svet.
Da je voda dobra, ne bi u njoj kreketale žabe, nego ljudi.
Gde ima vatre, mora i dima biti.
(Foto: Wikipedia)
