Home Vesti “Ko će prag moje kuće da brani ako neću ja? Srpskog atletičara...

“Ko će prag moje kuće da brani ako neću ja? Srpskog atletičara ubili su teroristi OVK, njegovo srce prestalo je da kuca na Đurđevdan! (VIDEO)

1391
0
SHARE

Goran je stradao na Đurđevdan, od metka iz snajpera u selu Kačikol

Prošlo je 21 godina od kako je prestalo da kuca srca velikog srpskog sportiste i patriote, vrsnog atletičara Gorana Raičevića, koji je, iako oslobođen vojne obaveze, obukao vojnu uniformu i priključio se Trećem bataljonu Prištinskog korpusa.

– Ko će da brani prag moje kuće, ako ne ja – govorio je Goran Raičević svojim najbližima pre nego što se za vreme NATO agresije na SRJ 8. aprila 1999. priključio ratnoj jedinici Prištinskog korpusa.

Stradao je na Đurđevdan od metka iz snajpera u selu Kačikol. Suprugu Jelenu, njihovu decu, blizance, sina Nikolu i ćerku Katarinu, Goran nikada više nije video. U porodičnoj kući u Strojincima, gde su ga kao sedmomesečnu bebu doneli nakon rođena u Kruševcu, danas čuvaju na stotine Goranovih trofeja, medalja, plaketa, zahvalnica i diploma.

Sećanje sestre na poginulog heroja Ivana Vasojevića na Košarama: “Kakav bih ja to čovek bio kada bih ostao! Ko će da brani onu decu dole? Ti ne znaš… Ova priča je završena”

– Baš odavde smo mahali tati, sestra i ja, mama nas je probudila da se pozdravimo – svedoči Goranov sin, Nikola.

– Sada se ne vidi taj put, od drveća i rastinja. Ali mi smo ga tada jasno videli, kao i tatu. Tako ga se i sećamo.

Nikola, doktorand Mašinskog fakuteta u 25-oj godini i poput oca, veoma uspešni srednjeprugaš i reprezentativac kaže da je njegova polica sa trofejima skromnija u odnosu na tatinu.

– Ljudi koji su trčali s tatom kažu da ličim na njega, miran i povučen van staze, ali zato nema igre kada se trenira i takmiči – priča ponosno Nikola.

– Nedavno me je jedan čovek, koji živi u Engleskoj, video na stazi. Znao je oca odlično, ali nije znao ko sam ja. A onda je rekao: vidi ovaj mali, trči isto ko Rajko. Tako su mog oca zvali… Kada su mu rekli, pa to je Rajkov sin, nije mogao da veruje.

Goranova ćerka Katarina je sjajna odbojkašica, u Londonu privodi kraju master studije ekonomskih nauka.

– Video kasete sa Goranovim trkama i intervjuima su deca kao mala toliko često gledala da su krenula da koče-priseća se Jelena Raičević, takođe sjajna atletičarka, danas trener AK “Partizan”.

Našeg Leovca više nema: Dramatična priča kako je snajperski metak prekinuo život heroju sa Košara

– Na jednoj trci smo se i upoznali. Bio je neustrašiv. Na startu je umeo da se pomalo našali i kaže drugim atletičarima, kolegama: slušajte, ovde neće biti tesan finiš, zna se ko će biti prvi. Nemoj da vas vidim tamo ispred cilja u nekoj grupi, kako vrebate. I naravno, uvek je ispunjavao obećanje.

Zdrav, vedar sportski duh pomogao je Raičevićima da nastave posle tragedije i ostvare velike karijere. Bez Gorana, kažu, to nije bilo lako, ali ta borba i želja da se odbrani dobro ime i čast, osušila je svaku suzu i dala snage, da izdrže i pobede.

Trofeji
Goran Raičević (1963-1999) je sve radio besprekorno i s uspehom, kao đak škole u Razbojni, bruske Gimnazije i diplomac Poljoprivrednog fakulteta. Tokom karijere trčao je za AK “Crvena zvezda” (1984-1985), AK “Partizan” (1989-1999), Brus (1995-1996), Soko (1997-1999). Od 1988. do 1999. bio je stalni čan Atletske reprezentacije Jugoslavije. Zadnji nastup za kros reprezentaciju imao je na Balkanskom krosu u Aranđelovcu mesec i po dana pre pogibije.

(pravda.rs, Youtube, youtube printscreen)