Home Istorija Kada je Srbija stala na stranu Turaka protiv Hrišćana: Bitka kod Nikopolja...

Kada je Srbija stala na stranu Turaka protiv Hrišćana: Bitka kod Nikopolja 7 godina posle Kosova – naša najveća bruka i sramota!

2001
0
SHARE
Ilustracija

Pre više od 600 godina, dogodila se jedna od najvažnijih bitaka hrišćana sa muslimanskim Turcima

Tog 25. septembra 1396. odigrala se bitka kod Nikopolja. Taj grad bio je privremena prestonica trnovskog cara Ivana Šišmana, dok je njegov brat Jovan Stracimir vladao Vidinskom Bugarskom kao vazal. Zemlje Lazarevića i Brankovića već su bile u vazalnom položaju, Makedonija i Trakija takođe.

Osmanlije su se opasno približile Ugarskoj zbog čega je i u tamošnjim vladarskim i vlastelinskim krugovima zavladala panika. Mlečani nisu hteli moćnu Tursku na našim prostorima zbog svojih poseda u Moreji i Dalmaciji. Đenovljani su se plašili za svoje trgovačke puteve ako bi Otomani došli u posed donjeg toka Dunava i Crnomorskih moreuza, Bosfora i Dardanela.

Zadužbina despota Stefana Lazarevića: Manastar Manasija iz vazduha oduzima dah (VIDEO)

Zbog toga, kada je papa Bonifacije IX 1394. godine proglasio novi krstaški rat protiv Turaka, svima je laknulo. I to bez obzira što papin uticaj u tom trenutku nije bio veliki zbog Zapadne šizme i krize između Rima i Avinjona, a pritom su i vremena kada je rimski biskup mogao da pozove vernike da krenu u rat odavno bila prošla.

Različiti učesnici ovog krstaškog pohoda imali su različite motivacije, mada savremeni istoričari imaju tendenciju da pomalo banalizuju stvari i da ondašnje ljude i događaje gledaju kroz prizmu današnjice i sebe samih. Recimo, ističe se da je glavni motiv Filipa II, vojvode Burgundije, bila samopromocija; govori se o tome da je bio ohol i gord.

Bilo kako bilo, Filip II od Burgundije “isisao” je te godine 120.000 livri iz Flandrije i januara naredne poslao pismo ugarskom kralju Žigmundu u kome ga je obavestio da će zvanični poziv za krstašenje upućen francuskom kralju, na kojeg je imao presudni uticaj, biti prihvaćen ako do njega dođe.

DA LI SE SLAŽETE? Ovo je pet najlepših srpskih manastira

Žigmundovo poslanstvo je avgusta meseca došlo u Pariz gde je pričalo o tome kako 40.000 Turaka žari i pali po hrišćanskim zemljama, pa je francusko plemstvo entuzijastično prihvatilo poziv.

Usledilo je priključenje Malteških vitezova, nemačke vlastele u Rajniji, Bavariji, Saksoniji i drugim delovima Svetog rimskog carstva, Venecija je ustupila svoju flotu, prišla je Vlaška, Bugarska, Đenova, a nakon glasnika koje je Francuska poslala u Poljsku, Bohemiju, Navaru i Španiju došli su i tamošnji pojedinci. U vojsci Ugarskog kraljevstva bilo je naravno i Hrvata predvođenih bivšim banom i palatinom Stjepanom II Lackovićem, budući da je Hrvatsko kraljevstvo bilo integralni (premda donekle posebni) deo Ugarske.

Italijani su bili prezauzeti unutrašnjim ratovima da bi vojevali po Balkanu, a po svemu sudeći nije bilo ni Engleza, bez obzira na jedan onovremeni zapis u kome se govori o hiljadu engleskih vitezova.

Sa druge strane, na strani Turaka bili su Srbi pod knezom (nije još uvek postao despot) Stefanom Lazarevićem, naših 1.500 teško oklopljenih vitezova. Tačan broj i hrišćanskih i otomanskih snaga nije pouzdano utvrđen, a ondašnje brojke koje su se navodile po svemu su sudeći jako napumpane. Danas se koriste konzervativne procene koje Osmanlije stavljaju na oko 15-25.000 ljudi, a krstaše na 12-16.000.

Francuska krstaška vojska je krenula iz Dižona pa preko Strazbura i Bavarske do gornjeg toka Dunava, gde se rečnim brodovljem dokopala Budima i spojila sa Žigmundovim trupama. Detaljni plan nisu imali, ali okvirno su nameravali da oslobode Balkan, razbiju stegu nad Carigradom, pređu Dardanele, probiju se kroz Tursku i Siriju, oslobode Palestinu i Hram Groba Gospodnjeg, i onda se morem trijumfalno vrate u Evropu. Komično optimističan plan.

Uglavnom, nakon dugih rasprava o tome šta i kako, krstaši su krenuli put Transilvanije i Vlaške kako bi prihvatili i njihove snage. Prvo su došli do Vidina koji je Jovan Stracimir predao. Nakon zauzeća Orjahova na desnoj obali Dunava (kada su Francuzi uzeli tamošnje Turke i Bugare za taoce a grad spalili, što su Ugari shvatili kao uvredu na račun svog kralja), nastavili su ka Nikopolju koji je držao turski garnizon pod zapovedništvom Dogan-bega.

Dogan-beg je bio ubeđen da će mu Bajazit stići u pomoć, dok su krstaši bili uvereni da sultan neće moći da stigne tako brzo i da je opsada koju su uspostavili (a da nisu imali opsadna oružja) samo uvod u izbavljenje Carigrada.

Dve nedelje je proteklo, a krstaši su se dosađivali i vreme ubijali gozbama, igrama i vređanjem vojnih veština svojih neprijatelja. Straže nisu postavili, a čini se da se nisu preterano obazirali ni na izveštaje lutajućih tragača za hranom o tome da stiže Bajazit, kome se negde kod Trnova priključio srpski knez Stefan Lazarević.

Kada je Žigmund napokon poslao petsto konjanika u izvidnicu, oni su sve ovo potvrdili. Nekako su za to saznali i opsednuti Turci koji su počeli da slave, galame i da duvaju u rogove. Ipak, krstaši se i dalje nisu preterano time zamarali, i bilo je u logoru zabranjeno pričati o tome da Turci dolaze. Neverovatno.

Jedan francuski vlastelin je na svoju ruku poveo 500 vitezova i 500 konjičkih strelaca u izvidnicu i naleteo na veću grupu Osmanlija, koju je razbio taktikom lažnog povlačenja, pa je to malo krstaše izvuklo iz letargije i dalo im poleta, ali im dalo i previše samopozdanja, zaslepilo ih sujetom i pomutilo im razum zavišću jednih prema drugima.

Problem je bio i to što je razboriti plan bitke koji su predložili ugarski kralj Žigmund i vlaški vojvoda Mirča, po kome su vlaški pešadinci trebalo da krenu prvi, odbili francuski vitezovi rekavši da je uvreda njihove časti da budu iza seljaka u bici, pa su različite krstaške vojske imale različite taktike bez jedinstvene komande. Pritom je svaki naredni predlog Žigmundov odbacivan kao njegova namera da svu slavu prigrabi za sebe. Gomila častoljubivih idiota.

Kada je Žigmund konačno objavio da su Osmanlije na samo šest sati hoda od Nikopolja, nastala je konfuzija među pijanim hrišćanima, a izvršen je i masakr na zarobljenicima iz Orjahova jer nije imao više ko da ih čuva (evropski hroničari su ovo odmah nazvali varvarstvom).

25. seprembra 1398. godine odigrala se bitka. Šta su tokom nje tačno zbivalo obavijeno je maglom. Francuze su spahije brzo opkolile i počele da kolju, a vitezove da zarobljavaju zbog otkupa. Transilvanci i Vlasi su se izgleda prvi povukli kada su videli stambedo odbeglih konja bez jahača.

Ugari, Malteški vitezovi i Nemci su se hrabro borili, kažu da je u jednom trenutku izgledalo kao da će tok bitke prevagnuti na hrišćansku stranu, ali su onda na bojište stupili teško oklopljeni srpski konjanici, vitezovi, na čelu sa samim knezom Stefanom, koji se odmah ustremio na steg ugarskog kralja Žigmunda koji je nosio vlastelin Nikola II Gorjanski, inače Stefanov zet, muž sestre mu Teodore i najmoćniji ugarski plemić.

Tako je kažnjavao knez Miloš Obrenović: Ovaj zakon od pre 190 godina bi sredio i današnje privatnike

Steg je izgleda pao, ili je tako delovalo, jer se krstaška vojska dala u beg. Žigmunda je od zarobljavanja spasio Herman II Celjski, sin Hermana I i Katarine Kotromanić. Preko Nikole II Gorjanskog dogovorena je Žigmundova predaja, a ovaj ugarski kralj (koji će kasnije biti najveći prijatelj despota Stefana, koji će opet biti prvi na spisku članova Žigmundovog Reda zmaja) za poraz je krivio “ponos i taštinu tih Francuza”, smatrajući da bi hrišćani prevagnuli da su ovi poslušali njegov savet.

Možda hrišćanski poraz zaista nije imao veze sa naših učešćem, možda bi do njega svejedno došlo, ali ko zna. Postoje situacije u kojima jednostavno ne treba kalkulisati. A činjenica je da su Turci ovom pobedom obeshrabrili stvaranje većih hrišćanskih koalicija za nekoliko decenija tokom kojih su imali prilike da učvrste stegu nad našim poluostrvom i da nas lagano dovrše kasnije.

Varninski krstaški rat 1443-44. godine, kada smo bili na pravoj strani ali kada je navodno despot Đurađ Branković turskog sultana obaveštavao o poljsko-ugarskom napredovanju i sprečio Skenderbega da se priključi hrišćanskoj vojsci prelaskom prema Srbije, bio je poslednji ozbiljni pokušaj da se Turci proteraju iz Evrope, ali je danas očigledno da je dobrano okasnio.

Takođe, tu je i Druga kosovska bitka 1448. godine kada smo bili “neutralni” ali kada je (opet navodno) despot Đurađ igrao istu dvostruku igru. No, do tada je već sve bilo gotovo, Nikopoljska bitka je bila prelomna tačka. Ma koliko je lako suditi iz ove perspektive, neke stvari su našim vladarima morale biti jasne i očigledne. Kada su napokon shvatili da sa Turcima nema kalkulisanja, već je bilo kasno.

(Izvor: Telegraf.rs)