Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost. Isključite struju, zatvorite gas, otvorite prozore, spustite roletne, pomerite zavese. Ponesite pripremljene stvari i lagano se spustite u svoja skloništa.
Tog 24. marta 1999. godine u 19:45 časova oglasile su se prve sirene za opasnost. Sada već dobro poznat, zaglušujući zvuk zaparao je vazduh nad Srbijom. Narednih 78 noći i dana, na tlo naše zemlje NATO avioni ispalili su oko 50.000 raznih projektila.
Preživeli pakao Košara i pad MiG-a 29, poginuli u miru u saobraćajnim nesrećama: Kako se okrutna sudbina poigrala sa srpskim herojima
Čak 19 zemalja Alijanse, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, obrušilo se na malu zemlju ubijajući civile, među njima i najmlađe – decu.
Da tog kobnog, 17. aprila 1999. godine raketa NATO aviona nije pogodila njenu kuću u beogradskom naselju Batajnica, Milica Rakić danas bi imala 23 godine. Išla bi na fakultet i brinula mladalačke brige. Ovako, zauvek trogodišnja devojčica, postala je večiti simbol stradanja nevinih žrtava u bombardovanju Srbije i Crne Gore.
Te aprilske večeri, oko 21 sat, dobro poznat zvuk sirena nadvio se nad Beogradom. Preplašenom narodu, taj razarajući zvuk koji ulazi u svaku poru kože, značio je samo jedno – počela je vazdušna opasnost. U kući porodice Rakić, nadomak batajničkog aerodroma, mala Milica spremala se za spavanje. Ne sluteći ništa, majka ju je stavila na nošu i otišla za čas u sobu da svojoj ćerkici pripremi krevet za spavanje. U istom času, nebom nad Batajnicom, u svojoj genocidnoj nameri, krstarili su avioni. Jedan od njih, ispustio je rasprskavajuću bombu, čiji geleri lome staklo od kupatila u kome je sedela Milica.
„Beži! Lansirali su rakete na nas, jel vidiš bele tragove?! Bežim u oblake”: Kako je izgledao let u smrt pilota Zorana Radosavljevića
Prasak i lomnjava stakla i kupatilskih pločica, Miličinim roditeljima Dušici i Žarku zaparali su uši i srce gore od svake sirene. Kako je ranije pričao Žarko, tata stradale devojčice, odmah po eksploziji utrčao je u kupatilo. Dete mu je ležalo mrtvo na podu, oko nje je svuda bila krv, ali se ovaj otac ipak nadao da je njegova ćerka i dalje živa… Uzeo ju je u ruke, sjurio se niz stepenice, odneo u auto i prevezao u bolnicu. Međutim, tamo su mogli samo da konstatuju smrt.
Umesto da popije toplo mleko i zagrljena s plišanim medom utone u najlepši san, trogodišnja Milica ležala je mrtva na podu kupatila. Rasečene arterije na nozi, sa bezbrojnim povredama i rasekotinama po telu, mala, nevina nevojčica postala je žrtva NATO agresora. Milica, koja ni nije znala da je rat u toku, niti znala šta bombardovanje znači, stradala je na najnepravedniji način.
Nije dočekala prvo školsko zvono. Ni prvu simpatiju. Nije dočekala maturu. Ni prvi ples. Nije dočekala ništa, a trebalo je sve.
Marko Simić je najmlađa žrtva bombardovanja. U naručju svog oca Vladana, 31. maja 1999. godine, oko pola dva popodne, u bombardovanju stambene zgrade R-74 u Novom Pazaru nastradao je dvogodišnji Marko.
Posle šetnje gradom, Vladan i Marko su svratili do prodavnice u toj zgradi kada je počeo napad. U trenutku kada je pala bomba, Vladan je Marka držao u naručju, pokušavajući da ga zaštiti, ali su zajedno nastradali.
Pismo majke poginulog heroja na Košarama: Hoće Kosovo i Metohiju, da brišu granicu za koje ste živote dali, ali to sine moj, ne biva!
Danas bi Marko imao 22 godine. Možda bi trčao za loptom i u nacionalnom dresu branio boje Srbije… Sudbina je bila okrutna, njene konce je držao dželat koji nije mario koga će pokositi.
Bombardovanje je obustavljeno 10. juna, kada je potpisan sporazum o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije.
Bombardovanje u brojkama – 78 dana
Stradalo:
2.500 ljudi500 civila79 dece
Ranjeno:
12.500 ljudi
Uništeno:
25.000 objekata 470 kilometara puteva 595 kilometara pruge
Oštećeno:
14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 vrtića, 69 škola, 176 spomenika, 44 mosta
Lansirano:
1.300 krstarećih raketa
Izručeno:
37.000 kasetnih bombi
(Izvor: Blic, Foto: Privatna arhiva)
