“Daj da drmnemo po jednu, i zatvori taj prozor, ubi me promaja… pa da ti kažem ko treba da igra za reprezentaciju…”
Tipična srpska posla. Srbi vole u svašta da se mešaju. Kao što vole i rade štošta drugo, onako tipično srpski – pa šta košta nek košta. A kad je po srpski, to onda obično košta.
U Srbina bez hleba nema obroka, a obrok sledi, razume se, nakon kafe i cigarete. Srpski narod pomorandžu ne jede – u našem rečniku ona je upisana kao južno voće koje se isključivo nosi bolesniku u posetu. Vekovima sanja o privatnom poslu kojim bi se obogatio, iako tačno ne zna kakav bi to posao bio. Za zvanog i nezvanog, ako banu u kuću, uvek ima spremnu kafu i rakiju, a ajvar, rakija i pečenje su uvek ukusniji kada se prave sa komšijom, prijateljima, rodbinom… Ovo je samo delić poduže liste stvari tipičnih za Srbe gde god da su… Zaista, šta je to – tipično srpsko?
Rakija povezuje ljude: 5 srpskih poslastica koje se najbolje gustiraju uz ljutu prepečenicu
Srećko Šojić, Giga Moravac, Aranđel i Ristana, Emilija Popadić, Tika Špic – niko nije bolje oslikao portrete srpskog naroda do Siniše Pavića, čuvenog scenariste i autora više od 50 domaćih serija.
– Ako bismo davali definiciju onoga šta je mentalitet, mogli bismo da kažemo da je to skup genetskih osobina ili neiskorenjivih navika koje se prenose sa generacije na generaciju, a koje se mogu podvesti pod zajednički imenitelj za najveći broj pripadnika tog naroda. Ono što je specifično, što boji naš narod, što ga izdvaja među drugim nacijama, to je jedan veliki broj i loših i dobrih osobina – počinje priču za “Blic” Siniša Pavić, dodajući da ne postoji mentalitet koji u sebi nosi samo dobre osobine.
Mentalitetske osobine imamo i loše i dobre, ali ako neko ima veći broj dobrih strana našeg mentaliteta, onda se taj zove Mihailo Pupin, Milutin Milanković ili Živojin Mišić, kaže Pavić.
– A ako ima onaj skup gorih osobina, onda je ili Svetozar Vujković ili Boško Bećarović. I jedan i drugi pripadaju ovom narodu, samo je, na sreću, ovih drugih dosta manje.
Javašluk
No, kako je u srpskom genu zapisano da volimo da se hvalimo, red bi bio početi od nekih ne tako dobrih karakternih osobina.
– Vrlo ćete često čuti kod nas u kolokvijalnom, kafanskom razgovoru da smo mi najgori narod, gori smo od svih. To je ta ljutnja na sopstvenu situaciju i sopstveni mentalitet. A često ga izgovara upravo onaj koji ima loše osobine. A one su, prvenstveno, javašluk. Mi nismo ljudi koji će stvar dovesti do perfekcije ako nešto radimo. Gledaćemo masovno da ga smandrljamo – objašnjava Pavić.
Rasprava i kad ne treba
Tamo gde se dva Švajcarca dogovore za tri minuta, Srbi vode parnicu tri godine.
– Nismo sposobni za dogovor. Raspravljamo se čak i tamo gde rasprava nije neizbežna. Recimo, ako se sudare dvojica slučajno, tu sekunda odlučuje da li će se to završiti mirno ili će se pretvoriti u tuču. Dakle, nismo objektivni, ne umemo da procenimo svoje učešće u nekakvom događaju, ne umemo da racionalizujemo stvari – priča čuveni scenarista.
A zašto vodimo parnicu minimum tri godine?
– Zato što onaj koji ništa ne zna i ne čita, taj sve zna. On zna kada je u pravu, zna bolje i od advokata koji ga odgovara od suđenja, on se ipak sudi i troši pare. On obavezno zna više od bilo kog sagovornika i zato kod nas te polemike koje bi zapravo trebalo da budu dijalog razumnih ljudi pretvaraju se u svađe začinjene psovkama i uvredama – smatra Siniša Pavić.
Srbin i vicevi
Vazda je poznato da iz našeg mentaliteta izvlačimo samo ono što je nama drago i što nas čini dobrim i plemenitim ljudima. Tako su u vicevima Crnogorci uvek lenji, Bosanci glupi, a šta se sa Srbinom u vicevima događa? Srbin se ne poredi sa njima, Srbin se uvek poredi sa Amerikancem i Rusem. Naravno da u svakom vicu ova dvojica nadrljaju.
– Imamo jednu megalomaniju, smatramo da smo mali, slabi, uvek gledamo sa jednom velikom snishodljivošću prema sposobnim i velikim narodima. Englezi imaju odličan fudbal i muziku, Nemci igraju sve što treba da se igra, ali ako dođe do nekakvog takmičenja i navijanja, mi zaboravljamo relativnost i odnose snaga i počinjemo da metanišemo sebi. Uvek ćemo u vicevima biti pametniji, vispreniji, dovitljiviji – priča Pavić.
Sport
– Ako nas ima osam miliona, osam miliona nas je selektora i trenera. Nema veze koliko se mi razumemo u odbojku, košarku, fudbal, bilo koji sport, ali sebi svi dajemo za pravo da donosimo sud da li je neko trebalo da igra, kako je trebalo da igra, da li je taktika dobra… Čak idemo i do toga da smo spremni da osuđujemo selektore i trenere.
Ovako utakmicu na relaciji Srbin – bilo koji sport komentariše čuveni jugoslovenski košarkaš Žarko Varajić.
Prva škola sporta u Srbiji bilo je mačevanje: Ova 2 velika srpska književnika bili su prvi učenici
– Tu smo prvaci, bez premca. To nema nigde na svetu kao kod nas. Samo nas pitajte, sve znamo i umemo. Najčešće se dešava da budemo selektori kada nema željenog rezultata. Rezultat u sportu sve pokriva, a kada ga nema, onda smo bučni, onda znamo da je sve trebalo drugačije, da je trener grešio – kaže Varajić za “Blic”.
A kada naš tim dobije utakmicu, zaboravljamo sve – i to da smo možda slabo igrali, da je sudija grešio u našu korist.
– Tada kreću hvalospevi, to je dizanje čoveka u nebo. Ali ako izgubimo, onda sledi pljuvanje po igračima, po sudiji i uvek znamo kako bismo mi to bolje uradili – nadovezuje se scenarista Siniša Pavić.
Saosećanje
U našoj zemlji onaj ko malo ima daje dosta. Saosećanje sa ljudskom nevoljom je, kažu, baš “naša” osobina. Ponekad ovom narodu treba na nacionalnom nivou da se dogodi neka nevolja, pa da se on stisne i da napregne te svoje dobre osobine.
– To mu je omogućilo da pređe sredozemlje preko Albanije i da se vrati nazad. To je strašan napor gde se pokazalo da taj narod u velikoj nevolji može da bude veliki, bez obzira na brojnost. Ta nevolja može da bude i individualna, da taj neko ima dete koje je teško izlečiti, da deca ostanu bez roditelja, pa im ljudi šalju sve što im treba, kupuju… E, to je taj mentalitet koji na tom mikroplanu hoće da se ispolji i hoće da pomogne. Ali taj mentalitet isti nikako da organizuje tu solidarnost na jednom opštem, zakonitom nivou – kaže Siniša Pavić.
Slava
U Srbiji se slava naširoko slavi – peku se prasići, mese se kolači, krčka se prebranac ili pak prže kilogrami i kilogrami ribe. Uzajmljuje se novac, kupuje na veresiju, a sve da bismo pokazali da smo “bogata, domaćinska kuća”, a sutra ćemo videti kako ćemo skrojiti kraj s krajem. Trešti muzika, bunimo se ako slava padne na post.
Tradicionalno i prema običajima: Ovako se pravilno slavi slava
– Naš narod slavu slavi i po tri dana. A svetac to ne očekuje. Svetac je bio skroman, učio je asketizmu, dobroti, siromaštvu… I ako vi slavite tog sveca tako što dovodite trubače, đuskate i vrištite, neumereno jedete i pijete, kakva je to slava? Ono što u „Karamazovima“ kaže onaj kaluđer “Ceo život grešite, pa sa dve ribe petkom okajete grehe”. Na mala vrata i na jeftin način pokušavamo sebe očistiti od nepočinstva i greha – smatra Pavić.
Situacija nije ništa bolja ni kada je post u pitanju. Srbin mahom posti jer mu je to nametnuta navika iz detinjstva, nesvestan zbog čega to radi, jedva čeka da prođe ponoć i da se omrsi.
– Ništa slađe od pljeskavice 15 minuta nakon ponoći na Badnje veče, jer ipak nismo jeli meso ceo jedan dan, pa moramo da nadoknadimo – kaže producent Zoran Janković i dodaje da, kada su “iće i piće u pitanju”, u Srba rakija je sveti lek – otvara apetit, čisti sinuse, leči slomljeno srce, a alkoholizam se sam poništi pri konzumaciji rakije.
Inat
– Inat je glavna pokretačka snaga i poslednja odbrana svakog Srbina. Lingvisti i naučnici za jezike kažu da je ovu reč teško ili nemoguće doslovno prevesti na relavantne svetske jezike kojima govore, čitaju i pišu veliki igrači. Ako drugi, moćni i dominantni u svetu ne mogu da u svom jeziku prepoznaju definiciju i smisao reči inat – onda nije ni čudo što nas gledaju kao da smo bele vrane što nas ne mogu shvatiti i razumeti. Verujem da u toj činjenici leži višedecenijski i vekovni nesporazum na čijem jednom kraju su Srbi – a na drugom svet. Koga tako često opsujemo – priča za “Blic” Radoš Bajić, srpski glumac, scenarista i reditelj.
Srpski inat je nadaleko poznat. No, čini se, najupečatljivi je upravo u sportu.
– Kada pomislim na to šta je tipično srpski, prvo što mi pada na pamet je srpski inat. Mi smo kao nacija inadžije. I u sportu smo dobijali i mnogo bolje protivnike iz čistog inata, iz velike želje za rezultatom. Inat je nešto što nas kao narod generalno krasi i ja mislim da je to preneseno i na sportski teren – smatra proslavljeni košarkaš Žarko Varajić.
Psovka
Srbin voli da psuje. Psovkom iskazuje bes, ljutnju, radost, oduševljenje, nevericu. I samo Srbin to razume.
– Kad u svakom drugom američkom filmu čujem kako junak koji se iznervira ili kome nešto ne ide sočno opsuje i kaže: “sto mu gromova”, dođe mi da se uhvatim za stomak i crknem od smeha. Bože, kako su jadni, smešni, žalosni i skaradno komični. Psovka kod Srba je sve. I srdžba, i ljutnja, i gnev, i opstajanje – i lek. Lakše nam je kad opsujemo. Uz psovku iz sebe izbacimo svu muku, tegobu i čemer života koga bi po svaku cenu da popravimo. I tako guramo kao jedinka kroz život, a kao narod – kroz istoriju – priča Radoš Bajić.
Gostoljubivost
“Kuća u kojoj sam rođen nije imala u sebi kilo cementa ni gvožđa. Bila je to dolma sa drvenim gredama, duvarima i nepečenom ciglom zidanom sa blatom – sa dve sobe i komkom preko koje se širila vinjaga. Soba u kojoj sam spavao bila je kuhinja, u kojoj se živelo, jelo i sedelo. U komki ispred ulaznih vrata, skoro do početka prvih mrazeva spavali su deda i baba, a u gostinskoj sobi, sa slavskim astalom, sa ikonom krsne slave i čivilukom u ćošku na kojem je visilo stajaće odelo mog oca – noćevali su moji roditelji.
U dugim i bajkovitim zimama naše majke su prele, vezle i tkale, a vretena, preslice i brda za razboj u moje selo donosili su, išli od kuće do kuće i prodavali Makedonci – najčešće iz okoline Štipa i Ohrida.
Šta nas to čini zanimljivim strancima: 10 činjenica o Srbiji koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim
Ne mogu i neću da zaboravim – moj deda sa puta u avliju svraća čiču u tradicionalnoj makedonskoj nošnji i oputi, koji na leđima nosi ceo svoj lager i tabana po srpskim selima od kada je krenuo sa izvora ‘gde je Biljana platno belela‘. Onda baba ujuri kokošku, namernik se ugosti i nahrani ako u kući nema, iz komšiluka se uzajmi i koje kašikče kafe divke, natoči se najbolje vino, pa uz čašicu deda i nenadani gost koji nam je prvi put ušao u kuću izbistre poraz Bugara na Bregalnici i pobede srpske vojske na Kumanovu i Kajmakčalanu.
Kad se završi večera, moji roditelji odu i tu noć prespavaju u senu na tavanu štale – a gost sa daleka puta legne da odmori dušu u beloj veženoj posteljini koja miriše na dunje.
Eto – to je baš srpski. Makar je tako bilo šezdesetih godina prošlog veka… I ostalo u mom pamćenju. Ko bi to u svetu ustao iz svog kreveta i ustupio ga namerniku kojeg prvu put vidi? Čak i kao bajka, ova slika iz mog detinjstva krucijalno govori o iskonskoj osobenosti naroda za koga i danas mnogi
pežorativno tvrde da je varvarski. A mi se u inat ponosimo što nas je Bog stvorio takvima – kakvi smo.”
Bez svesti o promenama
– Ne određuje nacionalne odlike, mentalitet i karakter jedne populacije njeno etničko poreklo, već njena kultura stvorena na određenom području. Pokazalo se to na regionalnom i lokalnom planu, gde su u uobičajenoj praksi razlike između pripadnika istog etnosa veće negoli između pripadnika različitih etnosa u okviru zajedničkog kulturnog areala. Ne postoje nacionalno tipični oblici ponašanja i mišljenja, jer se oni manje ili više sreću i kod predstavnika drugih nacija. Međutim, odnos prema sopstvenom jeziku pokazatelj je svih naših traljavosti, javašluka i nemogućnosti utvrđivanja sistema u kulturi, politici, privredi, obrazovanju – kaže za „Blic” Bojan Jovanović, antropolog i etnolog. Jedinstveno kod Srba je, smatra Jovanović, prvenstveno njihov jezik koji oni često ne žele da nazovu njegovim pravim imenom, već ga označavaju „našim” „maternjim”, „zajedničkim”.
Srbin ili Srbijanac? Konačno je poznato zašto jedni kažu Srbin, a drugi Srbijanac
– Od nekad zajedničkog staroslovenskog, srpski jezik se izdiferencirao i u istorijskoj vertikali on predstavlja identitetsku osnovu srpske kulture. Jezik je, dakle, primarni modelativni sistem koji daje kulturno obeležje razlike i drugim, sekundarnim modelativnim sistemima: običajnoj praksi, religijskim shvatanjima, književnom i umetničkom stvaralaštvu, čiji se kontinuitet prepoznaje kao narodna tradicija, a postojanje te tradicije u istoriji kao način formiranja kulturnog identiteta – objašnjava etnolog Jovanović.
Zato možemo govoriti o srpskoj slavi, srpskoj epskoj i lirskoj poeziji, narodnom graditeljstvu, ali i o srpskim srednjovekovnim hramovima, autorskoj književnosti, zakonima tadašnjeg vremena.
– Naravno da su sve navedene, kao i brojne druge anomalije, podložne promenama, ali u našem društvu ne postoji dovoljno izražena svest o potrebi tih korenitih promena i uspostavljanja sistema čije bi funkcionisanje, prema jasnim pravilima i kriterijumima, i omogućilo da predznak srpski bude više uz pozitivne negoli uz negativne primere – zaključio je Bojan Jovanović.
(blic.rs, Wikipedia)
