“Kad sam taksisti dao ulicu i broj, rekao je: U bre što mrzim tu adresu, pa tu živi onaj Šiptar… To mi je otac!”

“Nije to u mom životu bilo ništa novo. Nisam zbog toga otišao. Nisam hteo da idem u vojsku, u bilo koju vojsku nisam hteo da idem…”

Na kraju treće godine Akademije je poslednja tura mojih ortaka otišla. Već je krenula „balvan revolucija“ i ja sam počeo da razmišljam o odlasku. Prvo leto u kojem nismo išli u Hrvatsku na more bilo je 1991. To leto smo bili na Ibici i već smo tada razmišljali da tražimo američke vize u američkoj ambasadi u Barseloni, ali je bio praznik, ambasada je bila zatvorena, pa smo se vratili u Beograd. I onda me je sačekala jedna od prvih filmskih ponuda – „Bulevar revolucije“, ispričao je u velikoj ispovesti za Nedeljnik glumac Uliks Fehmiu, prisećajući se kako je “u ono vreme” napustio zemlju.

U međuvremenu su se, kako je rekao, zatvorile granice, a on je ostao u Srbiji i krenuli su da mi stižu pozivi za vojsku i vojne vežbe.

Mogao je da bude don Vito Korleone, reklamirao vinjak, robijao u Zabeli, a živeo od siće koju je zaradio na estradi

“Otišli su iz Beograda Rade Šerbedžija i Haris Burina. Jedne noći sam se vraćao kući taksijem sa drugom i dve drugarice iz ‘Nane’. Kad sam rekao taksisti adresu, rekao je: ‘U bre što mrzim tu adresu!’ – ‘Zašto?’, pitao sam ga. ‘Pa tu živi onaj Šiptar, mamu mu jebem, valjda se već odselio na Kosovo.’ Ja mu kažem: ‘To mi je otac’, a on: ‘Au, eto sranja!’

Ali nije to u mom životu bilo ništa novo. Nisam zbog toga otišao. Nisam hteo da idem u vojsku, u bilo koju vojsku nisam hteo da idem. Moji drugovi su u Americi krenuli sa pekarom. Pitali su me za pomoć i Bekim mi je dao neku sitnu lovu da im pošaljem. Tako da sam postao deo te pekare dok sam još bio ovde”, ispričao je između ostalog Uliks Fehmiu.

(Izvor: nedeljnik.rs, foto: Youtube printscreen)