Home Istorija “MAMA, NISAM KRIV ŠTO SAM ŽIV”: Kako je Mija Aleksić izbegao streljanje...

“MAMA, NISAM KRIV ŠTO SAM ŽIV”: Kako je Mija Aleksić izbegao streljanje u Šumaricama

2347
0
SHARE
Mija Aleksić

Jedan od najvećih bardova srpskog glumišta Mija Aleksić za dlaku je izbegao smrt prilikom streljanje đaka u Šumaricama, oktobra 1941. godine kada su Nemci hladnokrvno ubili oko 3.000 stanovnika Kragujevca uključujući i 300 učenika.

Neverovatnu priču o turobnim kragujevačkim oktobarskim danima 1941. iz sećanja Mije Aleksića zabeležio je Žika Živulović-Serafim, a objavila je RTV revija u maju 1970.

Osvanuo je 20. oktobar 1941. godine. Mama Sinđa ustala je rano i otišla da kupi hleb za doručak. Otac Velimir meškoljio se u krevetu. Misli su mu bile na ruskom frontu. Da li zaista Nemci imaju toliko uspeha kako javlja radio?

Sovjeti su u povlačenju.

Matematika boljka

Mija je tog dana imao matematiku, koja mu nije išla nešto naročito od ruke, i očekivao da bude prozvan… Znao je da ništa ne zna. Ili jedva nešto malo više od toga. Udešavao je frizuru pred ogledalom i samom sebi predskazivao:

“Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina!”

Ni na kraj pameti mu nije bilo da će doživeti jedan drugi čas, koji će mu obećati život eventualno za 24 sledeća sata.

Aleksići su stanovali u kući Mike Dragićevića. Njihovo dvorište se nalazilo između Rudničke i Ulice prestolonaslednika Petra. Prostor dosta uvučen, van spoljnjeg domašaja i kontrole.

(VIDEO) KAD ZAGRMI “TAMO DALEKO”: Američki studenti maestralno odsvirali srpsku pesmu

Mija je krenuo napolje, da prošeta po avliji. Možda će mu na čistom vazduhu nešto iz te proklete matematike ući u glavu.

Uzeo je udžbenik. Prelistaće današnju lekciju na brzinu. Nije mu ovo prvi put da se tako vadi.­

Nije, tata, nego da prokontrolišem znanje… ­ odgovori u cvrkutu.­

Kao i uvek…  reče Mija široko i neodređeno.

Natrag! ­vrisnu Sinđa.

Šta je? ­ skoči Velimir.­

Kako?

Kupe. Videla sam na ulici mitraljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlače iz kuća…

Velimir još nije shvatao.­

Hajde, bežite! Šta čekate?

Ne… uzimaju… i decu?­

Mija zgrabi lepinju i knjige.

Strah me je da ovde ostanem. Idem u školu. Šta bude njima, neka bude i meni.

Sine, ne idi! -­ obeznani se Sinđa.

Ali, on je već preskočio kapiju.

Šumarice

Mija je išao u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila takoreći preko puta njegove kuće. Bila je to stara, adaptirana zgrada, u kojoj su smeštena samo dva odeljenja osmog razreda. Neki minut do osam. U učionicu je već prodrla spoljna atmosfera. Kako je ko pristizao, donosio je sve novije i novije vesti.

Tajac

Kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku…­

Neki kažu…

Šta kažu?

Može da bude svašta.

Šta je to svašta? ­

DA LI STE POTOMCI PLEMIĆA: Proverite da li vašim venama teče plava krv

Tajac. Niko se ne usuđuje da izgovori najstrašniju reč. U grobnoj tišini ušla je Branka Ranković, koja je imala prvi čas srpskohrvatski jezik. U glavi joj se mutilo. Jedva je nazirala katedru.

Da li ovu decu poslednji put vidi? Oči razreda bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedva je čula sebe.­

Deco, danas ćemo govoriti o…

U tom momentu vrata se otvoriše. Na pragu Nemac sa šlemom, u crnom, kišnom mantilu, šmajser uperen na đake. Dočekaše ganeme, nepomične oči. Osetivši da nije napravio efekat, German se vrati natrag, zatvori vrata, pa ih nogom razvali.­

“Los, los!” Urlao je zverski.

Četa đaka…

Profesorka stade ispred mašinske puške. Suze joj grunuše niz lice, ali glas je bio prodoran.­

Šta će vam deca? Zašto ih dirate? Šta su vam ona skrivila?

Nemac je odgurnu. Naiđoše i drugi.­

U dvorište, u kolonu po tri! ­ Drali su se folksdojčeri.

Mama Sinđa nosila je svom sinu zimski kaput.­

Nemci su žurili da pokupe ljudsko meso, gurali decu u redove i vrhovima bajoneta gonili ih da što pre pođu.

Kolona kreće.

Četa đaka…

NEMA “TEŠKO, NEĆU DA ČUJEM TU REČ”: Citati vojvode Živojina Mišića pogađaju pravo u srce!

Mija zgrabi majčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled na dvorište, na dragu kuću, na Velimira, koji je stojao kao kip, okamenjen ubolu. Nije imao snage ni da podigne ruku, da mu mahne.

Vriska žena, koje su trčale za svojom decom, plač i kuknjava, i nemačko: “los, los!”, ispunili su to kragujevačko podne, 20. oktobra, 1941. godine.

Mija Aleksić

Mija je u školu otišao u mantilu. Skide ga i dade svom drugu, Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa. On obuče zimski kaput. Ruke im se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše.

Šta bude, neka bude!, uzdahnu Aleksić.

Potpuna praznina

Celog dana nepregledne mase Kragujevčana slivale su se u barake. U jednoj od njih bilo je strpano i Mijino odeljenje.

Čega se seća naš junak iz tih tragičnih dana? Obara glavu. Teško govori. Nesvesno privlači sinčića Velibora sebi.

“Ne znam… Jedna potpuna praznina. Svedenost na ništa. Na mahove oštar bol: zašto da umrem? Strah od smrti, otpor… Pa, onda, potpuna tupavost, apatija… slike iz detinjstva, likovi roditelja, sestre, drugova… Film se lagano odvija, hteo bih da traje u beskraj. Zatim, zračak nade. Možda će nas pustiti, nekud oterati. Ovo je samo privremeno…”

NERASKIDIVE VEZE SRBA I RUSA: Čukundeda Putinovog saradnika je sahranjen u Vojvodini

Čuli su se pucnjevi. Rafali… Bilo nam je jasno šta nas čeka. Video sam oca i majku u crnini za mnom. Velimir je pustio bradu, posiveo… Počeo sam da plačem. U sebi… Znači, tu je kraj…

Dvadeset i prvog oktobra, oko 19 sati, Nemci su ih pokupili iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu. Oba osma razreda druge muške gimnazije.­

Izgleda da su Nemci namirili broj.

Mija se uhvati za slamku.­

Je l’ to sigurno?

Folksdojčer zaklima glavom.­

Ima nas koji ovde blizu stanujemo. Možemo li da idemo kući?

Ovaj je pitao nekoga. Taj je odobrio.

Pustiše njih desetak.

Ostale su odveli u pivarsku školu i predali ih Ljotićevcima.

Tako su ostali živi učenici oba osma razreda druge muške. Onog dana jedino Bušetić nije došao u školu. Nemci su ga pokupili i streljali s drugima.

Mija otvara vrata kuhinje. Slika, koju neće da zaboravi do kraja života. Mama Sinđa u crnini. Zavijena u crnu maramu. Velimir ostario za deset godina. Usukao se. Nove bore išarale lice. Sede oboje na klupi. Kao dva spomenika od kamena. Bezizrazne oči zure u nepoznatog.

Najbizarniji običaj kod Srba LEDI KRV U ŽILAMA

Pobijeni su svi gimnazijalci. Nije li ovo san?­

Tata, mama… ja sam…

Mija se zagrcnu. Video je svoju sliku na zidu. Ram je bio opervažen crnim florom.­

Da vam ne pričam kako je bilo!, kaže Mija i grabi sinčića u naručje. ­Samo da ovi to nikada ne dožive. Sakrili su ga na tavanu i pokrili krompirima.

Imena drugova…

Nemci su još tog dana kupili. Jednom dnevno penjala se mama Sinđa gore, da ga nahrani. Ruke su mu drhtale, nije mogao kašiku da drži. A onda mu je ispričala šta se sve dogodilo s đacima prve gimnazije.

Ređala mu je imena drugova, koji nisu više u životu. Mija je jecao.­

“I on? I on?… Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ.”

Trauma, koja će biti večita.