Pravila svetkovanja ustanovljena su odavno, ali smo ih vremenom iskvarili

Sa proslavom praznika Svete Petke, počela je “sezona” krsnih slava. U novembru nas očekuje čak 8, pa je red da se podsetimo i svih pravoslavnih običaja vezanih za slavu.

Nažalost, vremenom su se običaji potpuno preokrenuli, pa postoji mnogo zabluda i slavi se na pogrešan način, pa bi valjalo krenuti od samog početka i podsetiti se kako se slava proslavlja prema crkvenim i tradicionalnim običajima.

Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava.

Proslava krsne slave ostala je jedina neprekinuta tradicija kod Srba još od vremena pokrštavanja pa do danas.

Kako je nastala slava?

Pre primanja hrišćanstva, Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao svoje “domaće” božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, nakon susreta sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih božanstava.

Običaji u staroj srpskoj porodici: Kako se nekada moglo bez frižidera i šta se kojim danom jelo

Tek Sveti Sava je uspeo da zameni idole i božanstva velikim svetiteljima Hristove Crkve, koji su postali zaštitnici i pomoćnici srpskih domova i manastira, porodica i plemena, sela i gradova, pa i čitavih pokrajina i oblasti. Tako je nastala krsna slava.

U narodnim običajima promenilo se mnogo toga, ali se slava očuvala kao najveća svetinja našeg naroda.

Kako jedna porodica počinje da slavi slavu?

Krsna slava prenosi se sa kolena na koleno, sa oca na sina, dok žene udajom uzimaju muževljevu slavu. Za ljude sa istom slavom ranije se znalo da potiču od istog pretka, ali vremenom i raseljavanjem, ovo pravilo je prestalo da važi.

Ukoliko sinovi žive sa ocem, slave svi zajedno. Ali, kada se sin oženi, osnuje svoju porodicu i odseli iz roditeljske kuće, treba da počne da slavi slavu u svom novom domu. Pogrešno je mišljenje i izgovor “Otac mi je živ, on slavi”. Čim neko živi zasebno, treba da proslavlja slavu u svom domu, jer je krsna slava zaštitnik domaćeg ognjišta i Božji blagoslov za ukućane, a naročito za decu.

Kako se prima krsna slava od oca?

Prve godine kada se sin odseli, on dolazi kod oca na slavu. Kad se slavski kolač iseče, otac iz desne ruke daje sinu četvrtinu kolača, poljube se, čestitaju jedan drugom, a sin taj kolač nosi u svoj dom, deli ga sa porodicom i naredne godine slavi u svom domu.

Pripreme za slavu

Nekoliko dana pred slavu, u domu počinju pripreme, kako bi se svetac zaštitnik proslavio što svečanije. Kuća se rasprema i čisti, ukućani kupuju po nešto novo od odeće, naročito za decu, da se baš tog dana “ponove”. U kući treba da je svečana atmosfera i vedro raspoloženje.

Svećenje vodice

Svećenje vodice obavlja parohijski sveštenik, a za ovu priliku, domaćica priprema jednu posudu sa vodom, buket bosiljka, malu sveću, kadionicu sa briketom i tamjanom, i spisak ukućana. Sve ovo se postavlja na sto u sobi u kojoj se nalazi ikona. Dobro bi bilo da svi ukućani budu prisutni kad se sveti vodica, i to je razlog zbog kojeg se sveštenik ranije najavljuje. Kad se vodica osveti, svi ukućani treba da popiju po malo, a ostatak se koristi za pravljenje slavskog kolača.

Šta sve treba pripremiti za slavu?

Najvažnije je da za slavu spremite slavski kolač, žito, sveću i crno vino. Zabluda je da se za slavu podrazumeva veliki ručak. Pripremaju se ove obavezne 4 stvari, a sve ostalo je stvar izbora, mogućnosti i želje.

Slavski kolač

Dan uoči slave, domaćica kuće mesi kolač od čistog pšeničnog brašna, u koji se dodaje malo bogojavljenske i osvećene vodice pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od prostog testa (brašno i voda). na centralnom delu treba da se nađe ukras sa simbolom ISHS (Isus Hristos pobeđuje).
Slavski kolač zapravo simboliše Hrista, koji je hleb života, a vino kojim se kolač preliva prilikom osveštavanja označava Hristovu krv, koja je tekla iz njegovih rana. Odmah nakon osveštavanja, ukućani uzimaju po komadić kolača, a zatim ga seku i služe drugim gostima uz ručak.

Slavska sveća

Za slavu treba kupiti veću voštanu sveću, koja se postavlja u svećnjak i posebno ukrašava. Pali se na dan slave, pre sečenja kolača (ukoliko se obavlja u kući). Domaćin se prekrsti, izgovori molitvu i upali sveću šibicom. Sveća i njen plamen simbolizuju svetlost nauke Hristove.
Sveća treba da gori celog dana, a gasi se na sledeći način: Domaćin se preksti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kašičicu i izlije vino na fitilj. Sveća će se polako ugasiti, a zatim je treba odneti pred ikonu ili na neko drugo svečano mesto u kući, gde treba da stoji do slave naredne godine. Može se paliti prilikom zajedničkih molitvi u kući.

Slavsko žito

Uoči slave, domaćica priprema koljivo ili panaiju, odnosno slavsko žito. Žito se sprema od čistog i otrebljenog zrna pšenice u čistoj vodi. Zatim se cedi i melje, a radi lepšeg ukusa, dodaju se mleveni orasi i mleveni šećer. Slavsko žito se zatim prebacuje u lepu, nisku činijicu, lepo se oblikuje i ukrašava takođe orasima i šećerom. Prilikom osveštavanja kolača, nosi se i žito – u sredinu se stavlja i pali svećica, žito se takođe preliva vinom u obliku krsta, a zatim se svećica vadi. Na njeno mesto možete da stavite neki cvet.

Isto kao i slavskim kolačem, slavskim žitom se takođe prvo služe ukućani, a zatim i gosti. Prema tradiciji, žito služi domaćica ili ćerka, a nosi ga na poslužavniku zajedno sa čašom vina i čistim kašičicama. Ipak, vino nije neophodno, jer je žito njime već preliveno, pa se može nositi voda.

Običaj koji valja ispoštovati: Evo šta raditi sa brojanicom kada se pokida!

Slavsko žito se kuva i prinosi u slavu Božiju i čast svetitelja koji se proslavlja, za zdravlje i napredak ukućana, kao i za pokoj duša preminulih u tom domu. Pšenica je u hrišćanstvu simbol večnog života – smrti ili vaskrsenja, jer kada se seje, zrno pšenice umire i klija, ali se iz njega rađa novi život koji donosi stostruki rod.

Žito se sprema za sve slave

U nekim krajevima razvila se pogrešna navika da se žito ne sprema za Aranđelovdan, Gavrilovdan i svetog Iliju, jer ti sveci su “živi”, kako kažu u tim krajevima. Pre svega, svi sveci su živi i od Boga proslavljeni. Znači, za sve slave treba spremati žito. Naši manastiri i crkve koji slave svetog Arhangela Mihaila ili svetog Iliju, pripremaju žito i to mora biti primer kako treba raditi, jer se tradicija i običaji u crkvi čuvaju nepovređeni. Nepripremanje žita, i pored upozorenja crkve, može se u tom slučaju smatrati čak i grehom.

Dvorenje slave

U našem narodu sačuvan je jedan lep običaj, dvorenje slave. Naime, domaćin, na dan slave, obučen u svečano odelo, gologlav, vedar i raspoložen, dočekuje goste i ceo dan ne seda dok sveća gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju koga toga dana slavi i koji je glavni gost u njegovoj kući, i on stoji pred njim kao u crkvi na molitvi. Ukoliko je domaćin u starijim godinama i fizički nije u stanju da prestoji ceo dan, po njegovom dopuštenju slavu dvori neko od mlađih muškaraca, sin ili unuk. On ujedno brine o posluženju i rasporedu gostiju i o svemu što doprinosi da se gosti osećaju prijatno i raspoloženo. Domaćin na isti način ispraća goste, sa željom da se dogodine opet sastanu u još boljem zdravlju i raspoloženju.

Slavska trpeza

Pored nabrojanoga što čini slavu: slavski kolač, slavsko žito, sveća i vino, po našem narodnom običaju domaćin priprema slavski ručak koji se obavlja na dan slave. U nekim krajevima se priprema i večera uoči slave, na koju dolaze gosti, i to se zove navečerje praznika. Negde se slavi i drugi, pa čak, i treći dan slave. Odsustvo veronauke uslovilo je da se slava pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi. Pošto se to pretvorilo, dakle, u obilnu gozbu, siromašnije porodice danas nisu u stanju da finansijski izdrže toliki trošak. Podvlačimo ponovo ovde, da je slava pre svega duhovni događaj i doživljaj uz ono što je neophodno za sam obred rezanja kolača, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti svake porodice.

Posne slave

Ovde valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj, koji se polako iz neupućenosti u nekim našim krajevima, uvlači u naš narod. Naime, kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan, koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post. Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post. Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, “prikazati” na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca, pogovo kada se zna da se može čak lepše i jeftinije pripremiti ručak od ribe i posne hrane. Postoji, čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koga bi trebalo da koriste domaćice koje pripremaju posnu slavu.

(stil.kurir.rs, Pixabay, Wikipedia)

Mladoženja, pre nego što mlada na dan svadbe po prvi put uđe u njihov novi dom, svoju izabranicu prenosi preko praga. Iako je većini ljudi ovaj običaj jednostavno simpatičan, njegovo poreklo daleko je ozbiljnije.

Pravite se da ste mrtve i čekajte da ga prođe ili se požalite na glavobolju: Stari saveti za dame u braku kako da izbegnu akciju u krevetu će vas slatko nasmejati

Još su veoma drevne civilizacije verovale da svako ognjište tj. domaćinstvo opsedaju zli duhovi koji neprestano kuju planove kako da unesu nesreću i razdor u neki dom. To mogu uraditi jedino preko nekog slabašnog – telom i dušom, ali i neiskvarenog, čednog i čistog, piše Biznis insajder.

Takvo čeljade je moglo biti samo neko dete ili neiskvarena i nevina devojka koja tek ulazi u dom.

Srpski svadbeni običaji: 7 stvari koje mlada mora da uradi kako bi brak bio srećan i dugovečan

Da mlada ne bi unela lošu energiju ili omogućila prodor zlih duhova u neki dom, nju prenosi mladoženja preko praga, kako bi sprečio bilo kakvo mešanje zlih sila u njegov dom.

(dnevno.rs, Pixabay)

Jedno od duhovnih obeležja svakog vernika je brojanica. Iako se u današnje vreme brojanice nose više iz modnih nego verskih razloga, brojanica je mnogo više od običnog komada nakita. Brojanica je molitva i to jedna od najstarijih!

Brojanice se razlikuju po svojoj strukturi. Postoje male i velike brojanice. Male brojanice se sastoje od 33 čvorića a velike mogu imati 50, 100 ili čak 300 čvorića. Svaki čvorić se sastoji od 7 krstića. Pletene brojanice se prave od ovčije vune što nas podseća da smo mi slovesne ovce dobrog pastira Gospoda Isusa Hrista.

Da li znate koja je najstarija crkva u Beogradu? Turci je rušili, pretvarali u džamiju, ali ona i dalje krasi Srbiju

Svaki vernik dok se moli uz brojanicu izgovara molitvu. Najčešće izgovarane molitve su „Molitva Isusova“ i „Molitva Presvete Bogorodice“.

Neretko se može videti da pojedinci nose više brojanica na ruci. Nažalost, to je jedno od pogrešnih shvatanja brojanice i njenog postojanja. Brojanica ne služi ni za igru ni za ukras već za molitvu.

Molitva je utkana u svaki deo brojanice jer sveštena lica koja je prave tokom njene izrade izgovaraju molitve. Stoga treba uvek imati u vidu kada se kupuje brojanica da ona nije modni detalj.

Sirene na ulicama, gaženje, miraz, prodavanje mlade: Stari srpski običaji na svadbama poštuju se i danas, a za svaki od njih postoji jak razlog i velika simbolika!

Jedna od najvećih dilema koja prati brojanicu je zašto se ona nosi na levoj ruci? Odgovor je jednostavan – iz praktičnih razloga. Dok se krstimo prilikom molitve lakše nam je da držimo u levoj ruci. Takođe, dok obavljamo svakodnevne aktivnosti lakše nam je da je nosimo na levoj ruci. Naravno nikakav problem nije da se brojanica nosi na desnoj ruci jer odabir ruke nije versko već praktično pitanje. Postoje i brojanice koje se nose oko vrata.

Jedna od najvećih enigmi vezanih za brojanicu je šta uraditi sa njom kada ona pukne?

Kada se desi da brojanica pukne treba je spaliti. Bacanje osveštanih stvari je greh tako da se brojanice kao i druge osveštane stvari spaljuju. U hramovima, crkvama i manastirima se mogu naći brojanice koje predstavljaju svojevrsna umetnička dela. Pored pletenih brojanica postoje i metalne kao i nanizane brojanice.

(Izvor: rasen.rs)

Ni u jednom drugom jeziku ne postoji ovoliko varijacija na temu rodbinskih odnosa

Srpski jezik je bogat velikim brojem gramatičkih i pravopisnih pravila, izuzetaka, izraza, izreka, ali i naziva za rođake iz šire porodice.

Nakon uže porodice – majka, otac, brat, sestra, tu je i šira – bake, deke, tetke, teče, stričevi, strine, ujaci, ujne, braća i sestre od tetaka, stričeva i ujaka, kao i snaja, zet, tast i tašta, svekar i svekrva…

Najbitniji običaji kod Srba: Šta se radi kod gradnje kuće, a šta kod kumovanja

Međutim, tu su i indirektne rodbinske veze, odnosno “rod” koji nema naziv ni u jednom drugom jeziku.

Pašenog, šogor – muž ženine sestre

Jetrva, šogorica – žena muževljevog brata

Šurnjaja – žena ženinog brata

Šurak – ženin brat

Svastika – ženina sestra

Zaova – muževljeva sestra

Dever – muževljev brat

Sinovac, sinovica – bratovljeva deca

Svastić, svastičnina – deca svastike, ženine sestre

Svojak – Muž muževljeve sestre (Izraz se retko gde zadržao, uglavnom se koristi izraz “zet”)

(stil.kurir.rs, Pixabay)

Ne brinite! Ovaj mini kuvar će vas odvesti u prošlost i upoznati sa starim srpskim specijalitetima koja će vas iznenaditi, oduševiti i što je najvažnije, probuditi žmarce u vašim nepcima. Pa, da krenemo!

1. Popara
Bajat hleb i vrela voda. To je sve što vam je neophodno za ovaj specijalitet. Ne verujete? Probajte sami! Popara je sirotinjsko jelo za čiju pripremu vam je potrebno malo vremana, malo novca i malo kreativnosti. Poslednja osobina je vrlo često presudna za ukus ovog jela, jer dodavanjem pojedinih sastojaka, popara od “običnog jela” postaje pravi specijalitet.

Znate li šta je sprža: Ovaj leskovački specijalitet pravi se na poseban način

Naši stari su je pripremali na najednostvniji način, koristeći jeftine i dostupne sastojke. To je otprilike izgledalo ovako: hleb koji je star minimum tri dana se isecka na kockice, a u duboku šerpu se naspe voda, doda so i kockica putera. Kada voda proključa, vatra se malo smanji, doda se malo mleka i iseckani hleb, i sve se pažljivo promeša.

Ekstra savet: Nećete se pokajati ukoliko u poparu dodate kajmak i sir.

2. Belmuž
Sada zaboravite na kalorije, kilograme i dijetu! Razlog? Čari tradicionalnog jela iz istočne Srbije. Verujte nam, nećete zažaliti! Sve će vam biti jasno kada budete uživali u jedinstvenom ukusu belmuža zbog kojeg će vaš stomak biti srećan, a vaša nepca i više nego zadovoljna. Sastojci za ovo jelo su takođe jednostavni, međutim, ne može se isto reći za pripremu.

Naime, da bi se ovo jelo uspešno napravilo, neophodno je konstantno mešanje koje zahteva veliku fizičku snagu. Zbog toga ga češće pripremaju muškarci, a za pripremu je potreban mladi kravlji ili ovčiji sir koji ne sme da odstoji više od dva dana, kukuruzno brašno i so. Ceo recept možete pročitati ovde, a ukoliko vam se priprema ovog jela učini isuviše komplikovanom, uvek možete posetiti čuvenu Belmužijadu u Svrljigu i uživati u belmužu najvećih majstora.

Ekstra savet: Kažu da uz belmuž najbolje ide domaća rakija.

3. Cicvara
Miris cicvare je nekada bio najčešći znak da je jutro svanulo i da je doručak na stolu. Iako se ovo tradicionalno jelo u srpskim domaćinstvima pravilo gotovo svakodnevno, danas je veoma zapostavljeno. Ipak, dobra domaća cicvara se i sad može naći na meniju mnogih srpskih domaćica ali i restorana domaće kuhinje. Ukoliko želite da isprobate sopstevne kulinarske sposobnosti, evo jednog recepta.

Da li biste smeli da probate nišku vijagru? U pitanju je burek sa sastojkom koji nije za svakoga

U dublju posudu staviti mleko da se greje. Za to vreme izgnječite sir, dodajte ulje, kajmak i pavlaku pa sve zajedno stavite u posudu sa mlekom. Kada smesa provri, polako, uz stalno mešanje dodajte kukuruzno brašno. Mešajte dok se smesa ne zgusne. Sklonite sa vatre, pa prohladjeno poslužite uz kiselo mleko ili jogurt.

Ekstra savet: Za dobru cicvaru je najvažnije konstantno mešanje – zato, znate šta vam je činiti!

4. Kačamak na stotinu načina
Ovo nije preterivanje! Kačamak ili palenta se zaista mogu skuvati na sto načina, pa je prava avantura upustiti se u pripremu iste. Kako god ga nazvali, ovo tradicionalno jelo od kukuruznog brašna i vode će vam se sigurno dopasti. Bar neka od verzija.

Najosnovnija priprema izgleda ovako: vodu staviti u odgovarajuću šerpu, osoliti po ukusu i ostaviti da provri. Kad je voda provrila, postepeno dodavati palentu i uz neprekidno mešanje kuvati na tihoj vatri desetak minuta dok se ne postigne željena gustina i dok se kukuruzni griz (palenta) ne ukuva. Na kraju dodati sastojke po želji.

Ekstra savet: Kačamak će biti neuporedivo ukusniji ako u njega dodate kajmak, sir, pavlaku ili prženu slaninicu.

5. Proja, ali ona prava
Proja je i danas “gost” mnogobrojnih trpeza i gotovo sastavni deo srpskog predjela ili mezea. Međutim, za većinu modernih varijanti ovog jela ne bi se moglo reći da spadaju u pravu, autentičnu proju. U čemu je razlika? U sastojcima. Naime, u staru proju ne idu jaja, sir, jogurt a ni meso. Ona se pravi od tri sasvim jednostavna sastojka: krupno mlevenog kukuruznog brašna, soli i vode.

Energetska bomba, balansirana ljutina i kaloričnost za snagu: Ovo je tajna Pirotske vijagre

Za one koji žele da se oprobaju u pravljenju prave ili seljačke proje evo i recepta: U 400 grama kukuruznog brašna sipati oko 200 ml mlake vode sa razmućenim praškom za pecivo i jednom kašičicom soli. Sve to varjačom izmešati i sipati u tepsiju podmazanu mašću i staviti u unapred zagrejanu rernu, na 230 stepeni C, i peći oko 15-20 min. Ispečenu proju ovlaš poprskati vodom, prekriti je kuhinjskom krpom i ostaviti da se prohladi.

Ekstra savet: Proju služiti umesto hleba, uz sarmu, podvarak, prebranac ili punjene paprike.

Kada vam sledeći put ponestane kulinarske inspiracije, setite se nekog od ovih starih specijaliteta. Sigurni smo da će vam njihova jednostavna priprema prijati, a jedinstven ukus obradovati. I na kraju, ne samo da ćete uživati i jesti nešto zdravo, već ćete porodicu i prijatelje iznenaditi novim i originalnim specijalitetima!

(Izvor: serbia.com, Wikipedia)

U srpskim krajevima i danas se ponegde kaže – skupljeni „S koca i konopca“. Reč je o veoma staroj izreci koja se pominje i u narodnoj i umetničkoj književnosti.

U jednoj narodnoj pesmi koju je zabeležio Vuk Karadžić stoji: „Pokupili zlice i zlikovce, buljumbaše s koca i konopca, te ih rani sirotinja raja…“ I u jednom delu publiciste Rodoljuba Čolakovića nalazi se ovakav primer: „U ustanak se ubaciše nekakvi probisvjeti bez roda i imena, balije, šokci odbjegli robijaši, ljudi s koca i konopca“.

Ovaj srpski običaj svi poštujemo: Znate li zašto se novopečenom ocu cepa odeća?

Izreka je stigla čak i do pravnih spisa, pa je tako u jednom delu Valtazara Bogišića zapisano: „Skupljalo se među njih ljudi sa svake strane…što no riječ s koca i konopca“.

Iako je reč o izreci koja je u prošlosti bila veoma rasprostranjena, a i danas se često govori, njeno značenje prilično je mračno i vuče korene iz turskih vremena.

Naime, sve do sredine 19. veka u našim krajevima je postojao običaj da se osuđeni na smrt nabijaju na kolac ili vešaju. Ove surove metode naročito su primenjivali Turci nad hajducima i viđenijim Srbima. Tako se za one koji su uspeli da izbegnu vešala ili nabijanje na kolac govorilo da su pobegli „s ko(l)ca i konopca“.

Svako sa svakim, sve do zore: Strndžanje je najbizarniji seksualni običaj u Srbiji

Izvorno, izreka se odnosila na okupljanje zlih i pokvarenih ljudi koji se ne libe da počine bilo kakav zločin jer su već osuđeni za najteža dela. Danas, akcenat je više na činjenici da je reč o grupi različitih ljudi sastavljenih/prikupljenih sa svih strana, bez izbora i kriterijuma.

(Pixabay)

Tipična srpska posla. Srbi vole u svašta da se mešaju. Kao što vole i rade štošta drugo, onako tipično srpski – pa šta košta nek košta. A kad je po srpski, to onda obično košta.

U Srbina bez hleba nema obroka, a obrok sledi, razume se, nakon kafe i cigarete. Srpski narod pomorandžu ne jede – u našem rečniku ona je upisana kao južno voće koje se isključivo nosi bolesniku u posetu. Vekovima sanja o privatnom poslu kojim bi se obogatio, iako tačno ne zna kakav bi to posao bio. Za zvanog i nezvanog, ako banu u kuću, uvek ima spremnu kafu i rakiju, a ajvar, rakija i pečenje su uvek ukusniji kada se prave sa komšijom, prijateljima, rodbinom… Ovo je samo delić poduže liste stvari tipičnih za Srbe gde god da su… Zaista, šta je to – tipično srpsko?

Rakija povezuje ljude: 5 srpskih poslastica koje se najbolje gustiraju uz ljutu prepečenicu

Srećko Šojić, Giga Moravac, Aranđel i Ristana, Emilija Popadić, Tika Špic – niko nije bolje oslikao portrete srpskog naroda do Siniše Pavića, čuvenog scenariste i autora više od 50 domaćih serija.

– Ako bismo davali definiciju onoga šta je mentalitet, mogli bismo da kažemo da je to skup genetskih osobina ili neiskorenjivih navika koje se prenose sa generacije na generaciju, a koje se mogu podvesti pod zajednički imenitelj za najveći broj pripadnika tog naroda. Ono što je specifično, što boji naš narod, što ga izdvaja među drugim nacijama, to je jedan veliki broj i loših i dobrih osobina – počinje priču za “Blic” Siniša Pavić, dodajući da ne postoji mentalitet koji u sebi nosi samo dobre osobine.

Mentalitetske osobine imamo i loše i dobre, ali ako neko ima veći broj dobrih strana našeg mentaliteta, onda se taj zove Mihailo Pupin, Milutin Milanković ili Živojin Mišić, kaže Pavić.

– A ako ima onaj skup gorih osobina, onda je ili Svetozar Vujković ili Boško Bećarović. I jedan i drugi pripadaju ovom narodu, samo je, na sreću, ovih drugih dosta manje.

Javašluk

No, kako je u srpskom genu zapisano da volimo da se hvalimo, red bi bio početi od nekih ne tako dobrih karakternih osobina.

– Vrlo ćete često čuti kod nas u kolokvijalnom, kafanskom razgovoru da smo mi najgori narod, gori smo od svih. To je ta ljutnja na sopstvenu situaciju i sopstveni mentalitet. A često ga izgovara upravo onaj koji ima loše osobine. A one su, prvenstveno, javašluk. Mi nismo ljudi koji će stvar dovesti do perfekcije ako nešto radimo. Gledaćemo masovno da ga smandrljamo – objašnjava Pavić.

Rasprava i kad ne treba

Tamo gde se dva Švajcarca dogovore za tri minuta, Srbi vode parnicu tri godine.

– Nismo sposobni za dogovor. Raspravljamo se čak i tamo gde rasprava nije neizbežna. Recimo, ako se sudare dvojica slučajno, tu sekunda odlučuje da li će se to završiti mirno ili će se pretvoriti u tuču. Dakle, nismo objektivni, ne umemo da procenimo svoje učešće u nekakvom događaju, ne umemo da racionalizujemo stvari – priča čuveni scenarista.

A zašto vodimo parnicu minimum tri godine?

– Zato što onaj koji ništa ne zna i ne čita, taj sve zna. On zna kada je u pravu, zna bolje i od advokata koji ga odgovara od suđenja, on se ipak sudi i troši pare. On obavezno zna više od bilo kog sagovornika i zato kod nas te polemike koje bi zapravo trebalo da budu dijalog razumnih ljudi pretvaraju se u svađe začinjene psovkama i uvredama – smatra Siniša Pavić.

Srbin i vicevi

Vazda je poznato da iz našeg mentaliteta izvlačimo samo ono što je nama drago i što nas čini dobrim i plemenitim ljudima. Tako su u vicevima Crnogorci uvek lenji, Bosanci glupi, a šta se sa Srbinom u vicevima događa? Srbin se ne poredi sa njima, Srbin se uvek poredi sa Amerikancem i Rusem. Naravno da u svakom vicu ova dvojica nadrljaju.

– Imamo jednu megalomaniju, smatramo da smo mali, slabi, uvek gledamo sa jednom velikom snishodljivošću prema sposobnim i velikim narodima. Englezi imaju odličan fudbal i muziku, Nemci igraju sve što treba da se igra, ali ako dođe do nekakvog takmičenja i navijanja, mi zaboravljamo relativnost i odnose snaga i počinjemo da metanišemo sebi. Uvek ćemo u vicevima biti pametniji, vispreniji, dovitljiviji – priča Pavić.

Sport

– Ako nas ima osam miliona, osam miliona nas je selektora i trenera. Nema veze koliko se mi razumemo u odbojku, košarku, fudbal, bilo koji sport, ali sebi svi dajemo za pravo da donosimo sud da li je neko trebalo da igra, kako je trebalo da igra, da li je taktika dobra… Čak idemo i do toga da smo spremni da osuđujemo selektore i trenere.

Ovako utakmicu na relaciji Srbin – bilo koji sport komentariše čuveni jugoslovenski košarkaš Žarko Varajić.

Prva škola sporta u Srbiji bilo je mačevanje: Ova 2 velika srpska književnika bili su prvi učenici

– Tu smo prvaci, bez premca. To nema nigde na svetu kao kod nas. Samo nas pitajte, sve znamo i umemo. Najčešće se dešava da budemo selektori kada nema željenog rezultata. Rezultat u sportu sve pokriva, a kada ga nema, onda smo bučni, onda znamo da je sve trebalo drugačije, da je trener grešio – kaže Varajić za “Blic”.

A kada naš tim dobije utakmicu, zaboravljamo sve – i to da smo možda slabo igrali, da je sudija grešio u našu korist.

– Tada kreću hvalospevi, to je dizanje čoveka u nebo. Ali ako izgubimo, onda sledi pljuvanje po igračima, po sudiji i uvek znamo kako bismo mi to bolje uradili – nadovezuje se scenarista Siniša Pavić.

Saosećanje

U našoj zemlji onaj ko malo ima daje dosta. Saosećanje sa ljudskom nevoljom je, kažu, baš “naša” osobina. Ponekad ovom narodu treba na nacionalnom nivou da se dogodi neka nevolja, pa da se on stisne i da napregne te svoje dobre osobine.

– To mu je omogućilo da pređe sredozemlje preko Albanije i da se vrati nazad. To je strašan napor gde se pokazalo da taj narod u velikoj nevolji može da bude veliki, bez obzira na brojnost. Ta nevolja može da bude i individualna, da taj neko ima dete koje je teško izlečiti, da deca ostanu bez roditelja, pa im ljudi šalju sve što im treba, kupuju… E, to je taj mentalitet koji na tom mikroplanu hoće da se ispolji i hoće da pomogne. Ali taj mentalitet isti nikako da organizuje tu solidarnost na jednom opštem, zakonitom nivou – kaže Siniša Pavić.

Slava

U Srbiji se slava naširoko slavi – peku se prasići, mese se kolači, krčka se prebranac ili pak prže kilogrami i kilogrami ribe. Uzajmljuje se novac, kupuje na veresiju, a sve da bismo pokazali da smo “bogata, domaćinska kuća”, a sutra ćemo videti kako ćemo skrojiti kraj s krajem. Trešti muzika, bunimo se ako slava padne na post.

Tradicionalno i prema običajima: Ovako se pravilno slavi slava

– Naš narod slavu slavi i po tri dana. A svetac to ne očekuje. Svetac je bio skroman, učio je asketizmu, dobroti, siromaštvu… I ako vi slavite tog sveca tako što dovodite trubače, đuskate i vrištite, neumereno jedete i pijete, kakva je to slava? Ono što u „Karamazovima“ kaže onaj kaluđer “Ceo život grešite, pa sa dve ribe petkom okajete grehe”. Na mala vrata i na jeftin način pokušavamo sebe očistiti od nepočinstva i greha – smatra Pavić.

Situacija nije ništa bolja ni kada je post u pitanju. Srbin mahom posti jer mu je to nametnuta navika iz detinjstva, nesvestan zbog čega to radi, jedva čeka da prođe ponoć i da se omrsi.

– Ništa slađe od pljeskavice 15 minuta nakon ponoći na Badnje veče, jer ipak nismo jeli meso ceo jedan dan, pa moramo da nadoknadimo – kaže producent Zoran Janković i dodaje da, kada su “iće i piće u pitanju”, u Srba rakija je sveti lek – otvara apetit, čisti sinuse, leči slomljeno srce, a alkoholizam se sam poništi pri konzumaciji rakije.

Inat

– Inat je glavna pokretačka snaga i poslednja odbrana svakog Srbina. Lingvisti i naučnici za jezike kažu da je ovu reč teško ili nemoguće doslovno prevesti na relavantne svetske jezike kojima govore, čitaju i pišu veliki igrači. Ako drugi, moćni i dominantni u svetu ne mogu da u svom jeziku prepoznaju definiciju i smisao reči inat – onda nije ni čudo što nas gledaju kao da smo bele vrane što nas ne mogu shvatiti i razumeti. Verujem da u toj činjenici leži višedecenijski i vekovni nesporazum na čijem jednom kraju su Srbi – a na drugom svet. Koga tako često opsujemo – priča za “Blic” Radoš Bajić, srpski glumac, scenarista i reditelj.

Srpski inat je nadaleko poznat. No, čini se, najupečatljivi je upravo u sportu.

– Kada pomislim na to šta je tipično srpski, prvo što mi pada na pamet je srpski inat. Mi smo kao nacija inadžije. I u sportu smo dobijali i mnogo bolje protivnike iz čistog inata, iz velike želje za rezultatom. Inat je nešto što nas kao narod generalno krasi i ja mislim da je to preneseno i na sportski teren – smatra proslavljeni košarkaš Žarko Varajić.

Psovka

Srbin voli da psuje. Psovkom iskazuje bes, ljutnju, radost, oduševljenje, nevericu. I samo Srbin to razume.

– Kad u svakom drugom američkom filmu čujem kako junak koji se iznervira ili kome nešto ne ide sočno opsuje i kaže: “sto mu gromova”, dođe mi da se uhvatim za stomak i crknem od smeha. Bože, kako su jadni, smešni, žalosni i skaradno komični. Psovka kod Srba je sve. I srdžba, i ljutnja, i gnev, i opstajanje – i lek. Lakše nam je kad opsujemo. Uz psovku iz sebe izbacimo svu muku, tegobu i čemer života koga bi po svaku cenu da popravimo. I tako guramo kao jedinka kroz život, a kao narod – kroz istoriju – priča Radoš Bajić.

Gostoljubivost

“Kuća u kojoj sam rođen nije imala u sebi kilo cementa ni gvožđa. Bila je to dolma sa drvenim gredama, duvarima i nepečenom ciglom zidanom sa blatom – sa dve sobe i komkom preko koje se širila vinjaga. Soba u kojoj sam spavao bila je kuhinja, u kojoj se živelo, jelo i sedelo. U komki ispred ulaznih vrata, skoro do početka prvih mrazeva spavali su deda i baba, a u gostinskoj sobi, sa slavskim astalom, sa ikonom krsne slave i čivilukom u ćošku na kojem je visilo stajaće odelo mog oca – noćevali su moji roditelji.

U dugim i bajkovitim zimama naše majke su prele, vezle i tkale, a vretena, preslice i brda za razboj u moje selo donosili su, išli od kuće do kuće i prodavali Makedonci – najčešće iz okoline Štipa i Ohrida.

Šta nas to čini zanimljivim strancima: 10 činjenica o Srbiji koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim

Ne mogu i neću da zaboravim – moj deda sa puta u avliju svraća čiču u tradicionalnoj makedonskoj nošnji i oputi, koji na leđima nosi ceo svoj lager i tabana po srpskim selima od kada je krenuo sa izvora ‘gde je Biljana platno belela‘. Onda baba ujuri kokošku, namernik se ugosti i nahrani ako u kući nema, iz komšiluka se uzajmi i koje kašikče kafe divke, natoči se najbolje vino, pa uz čašicu deda i nenadani gost koji nam je prvi put ušao u kuću izbistre poraz Bugara na Bregalnici i pobede srpske vojske na Kumanovu i Kajmakčalanu.

Kad se završi večera, moji roditelji odu i tu noć prespavaju u senu na tavanu štale – a gost sa daleka puta legne da odmori dušu u beloj veženoj posteljini koja miriše na dunje.

Eto – to je baš srpski. Makar je tako bilo šezdesetih godina prošlog veka… I ostalo u mom pamćenju. Ko bi to u svetu ustao iz svog kreveta i ustupio ga namerniku kojeg prvu put vidi? Čak i kao bajka, ova slika iz mog detinjstva krucijalno govori o iskonskoj osobenosti naroda za koga i danas mnogi

pežorativno tvrde da je varvarski. A mi se u inat ponosimo što nas je Bog stvorio takvima – kakvi smo.”

Bez svesti o promenama

– Ne određuje nacionalne odlike, mentalitet i karakter jedne populacije njeno etničko poreklo, već njena kultura stvorena na određenom području. Pokazalo se to na regionalnom i lokalnom planu, gde su u uobičajenoj praksi razlike između pripadnika istog etnosa veće negoli između pripadnika različitih etnosa u okviru zajedničkog kulturnog areala. Ne postoje nacionalno tipični oblici ponašanja i mišljenja, jer se oni manje ili više sreću i kod predstavnika drugih nacija. Međutim, odnos prema sopstvenom jeziku pokazatelj je svih naših traljavosti, javašluka i nemogućnosti utvrđivanja sistema u kulturi, politici, privredi, obrazovanju – kaže za „Blic” Bojan Jovanović, antropolog i etnolog. Jedinstveno kod Srba je, smatra Jovanović, prvenstveno njihov jezik koji oni često ne žele da nazovu njegovim pravim imenom, već ga označavaju „našim” „maternjim”, „zajedničkim”.

Srbin ili Srbijanac? Konačno je poznato zašto jedni kažu Srbin, a drugi Srbijanac

– Od nekad zajedničkog staroslovenskog, srpski jezik se izdiferencirao i u istorijskoj vertikali on predstavlja identitetsku osnovu srpske kulture. Jezik je, dakle, primarni modelativni sistem koji daje kulturno obeležje razlike i drugim, sekundarnim modelativnim sistemima: običajnoj praksi, religijskim shvatanjima, književnom i umetničkom stvaralaštvu, čiji se kontinuitet prepoznaje kao narodna tradicija, a postojanje te tradicije u istoriji kao način formiranja kulturnog identiteta – objašnjava etnolog Jovanović.

Zato možemo govoriti o srpskoj slavi, srpskoj epskoj i lirskoj poeziji, narodnom graditeljstvu, ali i o srpskim srednjovekovnim hramovima, autorskoj književnosti, zakonima tadašnjeg vremena.

– Naravno da su sve navedene, kao i brojne druge anomalije, podložne promenama, ali u našem društvu ne postoji dovoljno izražena svest o potrebi tih korenitih promena i uspostavljanja sistema čije bi funkcionisanje, prema jasnim pravilima i kriterijumima, i omogućilo da predznak srpski bude više uz pozitivne negoli uz negativne primere – zaključio je Bojan Jovanović.

(blic.rs, Wikipedia)

To je deo srpske tradicije, ali mnogi ne znaju kakvo je njegovo značenje.

Pogača i so vekovima unazad čini deo tradicije našeg naroda. Naširoko su poznate slike nasmejanih devojčica u narodnim nošnjama koje sa ogromnim osmehom nude ovaj gest.

– Takva je tradicija kod nas Srba, pogača i so su nezaobilazni u svakom protokolu. Toga ima svugde, a znači blagostanje, punoću života, mir, bezbednost, bogatstvo, pa se eto kao takav provlači kao dobrodošlica, kada dolaze strani zvaničnici, pa i kada dolaze iz jednog grada u drugi, ili prilikom obeležavanja svečanosti, sve u svemu u pitanju je lepa poruka koja traje vekovima – objašnjava za “Blic” Ivo Trajković, etnolog u niškom Narodnom muzeju.

(VIDEO) Teško je ne pustiti suzu: Ovako je Dragan Nikolić recitovao Bojićevu Plavu grobnicu

Kada malo dublje zađemo u istoriju srpskog naroda, naći ćemo da su pogača (hleb) i so pominjani kao osnovna namirnica, koju su posedovala i ona najsiromašnija domaćinstva.

Narodni običaj, doček uz pogaču i so postao je nezaobilazan faktor svakog protokola, a šalje dve poruke gostu – da je dobrodošao i da je bezbedan. Pogača može označavati zemlju, grad, ustanovu, kuću, jednom rečju domaćina, a so dobar život, mir, blagostanje, te iz svega toga proizilazi poruka da je neko dobrodošao i da mu se neće desiti nikakvo zlo dok je u gostima.

Kako kažu naši etnolozi, ovaj običaj naširoko je poznat našim susedima, pa je tako karakterističan i za sve slovenske narode, a nastao je u 10. veku kao deo crkvenog obreda.

Pogača i so na venčanju
Prema srpskim običajima, so i pogača se takođe koriste za venčanje. Po predanjima, mlada bi trebalo da dva hleba drži pod pazuhom – kao znak plodnosti. Zatim, mladenci se u kući dočekuju tako što ukućani bacaju so na njih. A da bi ipak mladoženja malo više voleo mladu, njemu se za vrat sipa malo soli.

(blic.rs, Pixabay)

Mnogi ne znaju šta znači i zbog čega izvodi ovaj neobičan ritual, a ovo su neka od tumačenja:

Neki smatraju da cepanje treba da pokaže da (energetskoj) auri roditelja u ekspanziji dosadašnja odeća više nije odgovarajući omotač.

I u prošlosti su slavska trpeza i običaji bili na nivou: Evo šta su Srbi nekada pripremali za slavu

Drugi pak, veruju da ovaj običaj vodi korene iz davnih vremena, kada se deca nisu rađala u porodilištima, već u kući, na ulici, u njivi, u šumi i drugim mestima. Dete je trebalo da se uvije u neki komad tkanine zbog zaštite od hladnoće, a zbog nekog drugog verovanja se izbegavala ženska odeća kad god ima neka muška košulja u blizini.

Ako se dete rodi u kući, onda se odevni predmet uzimao iz ormana, a ako se porođaj dogodi napolju, onda se zaustavljao prvi muškarac koji se nađe u blizini, te bi se od njega uzimala košulja.

Svako sa svakim, sve do zore: Strndžanje je najbizarniji seksualni običaj u Srbiji

Veruje se, takođe, da se onima koji učestvuju u cepanju košulje, a to su radili samo muškarci muškarcima (sada često i žene učestvuju u tome), prenosi neka vrsta sreće muškarca koji je postao otac, i da će oni koji je cepaju isto postati očevi. Ovo bi, dakle, na neki način, bio ekvivalent hvatanju bidermajera od strane devojaka na venčanjima.

Neki smatraju i da ovaj običaj potiče od verovanja da će onaj ko uzme delić iscepane košulje dobti takođe isti pol deteta kao i otac čiju košulju cepaju, a opet, u drugim krajevima se verovalo i da to vodi ka dobijanju bebe suprotnog pola.

(Pxabay)

Bliži nam se veliki hrišćanski praznik Krstovdan kojeg obeležavamo 18. januara. Zimski Krstovdan spada u nepokretne praznike i slavi se dan pre Bogojavljenja.

Srbi ovaj veliki praznik slave i poštuju kao drugu slavu. Taj dan će vernici da odu u crkvu, zapale sveću, prekrste se i očitaju “Oče naš”. Post je obavezan i rigorozan. Ko može, taj dan posti samo na hlebu i vodi!

U pravoslavnim hramovima na Krstovdan se osvećuje voda, ali i na Bogojavljenje. Krstovdanska sveta voda pije se sa poštovanjem i sa molitvom. Daje se deci sa verom da leči i štiti.

Tradicionalno i prema običajima: Ovako se pravilno slavi slava

Majke će na ovaj dan, sa molitvom u srcu, deci da naprave znak krsta na čelu od osvećenog ulja, a krstovdansku vodu će čuvati i decu umivati tokom cele godine – po potrebi.

Od Božića do Bogojavljenja se umesto, “Dobar dan”, komšije pozdravljaju sa “Hristos se rodi!”, a na Bogojavljenje sa “Bog se javi!”

Za ljude rođene na ovaj dan veruje se da na svojim nejakim plećima nose senku Časnog krsta i da su zato pred Bogom posebno odgovorni za svoje postupke.

Krstovdan je da kad morate da se opustite i pripremite zaBogojavljenje. Vreme je da prestanete da obraćate pažnju na trivijalne misli i govorkanja.Otac Tadej je to lepo rekao:

“Treba da se opustiš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovog sveta, već čuvaj svoj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide.”

(Pixabay, stil.kurir.rs)