“Tamo daleko, daleko od mora”: Zaboravljeni maestro komponovao je himnu srpskih vojnika u Velikom ratu, a nema ni ulicu u njegovom Kladovu

Pesma koja je tešila srpske vojnike udaljene od zavičaja u Prvom svetskom ratu

Tamo daleko, daleko kraj Dunava, tamo je selo moje, tamo je ljubav moja, pevušio je setno ratnik i muzičar Đorđe Marinković iz kladovskog Korbova, oporavljajući se 1916. od albanske golgote na Krfu. Stihovi jednostavne vojničke tužbalice, koji su izvirali kao suze iz njegove duše bili su odraz misli svakog od mučenika koji su kroz sneg i led Prokletija i preko sinjeg mora stigli do ostrva gde “cveta limun žut”.

Đorđa Marinkovića, tvorca nezvanične himne vaskrsle srpske vojske na Krfu, setili su se, prilikom obeležavanja veka od potpisivanja primirja u Velikom ratu, samo rođaci i učenici na svečanosti u Osnovnoj školi u njegovom rodnom Korbovu. Po njemu se u opštini Kladovo ne zove nijedna ulica, trg ili škola, iako su pesmu “Tamo daleko” kao omiljenu kod srpskih vojnika naveli svi ratni dopisnici. O njoj su svedočili i saveznički medicinski timovi, koji su 1916. na Krfu pokušavali da oporave žive kosture, kako su opisivali izgled srpskih vojnika bez zemlje. Uprkos dobroj nezi, oni su venuli i umirali od izgnaničke rezignacije i tuge, sve dok se “Tamo daleko” nije proširila kao šumski požar kroz vojničke šatore. Šaputali su je bolesnici u posteljama, pevušili rekonvalescenti na morskoj obali, orila se iz marševskih kolona sa vežbališta, na kojima je vaskrsavala Srpska vojska.

Bio je heroj, a završio kao sažaljevan slučaj: Srpski seljak kojem su se divili francuski generali posle rata molio je za koricu hleba

Marinkovićevu pesmu o podunavskom Korbovu proširivali su ratnici Šumadinci, Kolubarci, Drinci, Užičani, Timočani i svi ostali dodajući strofe o svom zavičaju. “Tamo daleko” je postala pravi atlas srpske tuge, a nijedan marš s gromkim trubama i pulsirajućim dobošima nije uzbuđivao duhove kao ova elegija, koja se završavala stihom nemirenja sa sudbinom: “Bez otadžbine, na Krfu živeh ja, ali sam klicao uvek, živela Srbija!”

O tome svedoči i zapis iz dnevnika Dobrivoja Gičina, koji je 28. jula 1916. sa svojim Prvim pešadijskim pukom krenuo s Krfa nazad na bojište. Cokule srpskih vojnika su grmele ulicama Soluna u taktu marša vojne muzike, dok su im Solunjani i saveznički saborci klicali i zasipali ih cvećem.

– U taj mah odjeknu bulevarom snažno: “Tamo daleko, daleko od mora”. Mi uzdrhtasmo. Secnusmo se. Diže nam se kosa na glavi, a noge nam same padahu. Nema umora! Hej vi, neprijatelji naši! Vidite li nas? Vi ste uveravali ceo svet da “srpska vojska više ne postoji”, a evo nas vaskrslih. Bojte se i ne čekajte naše bajonete. “Tamo je kuća moja, tamo je Srbija”, ječe tonovi kao da se pretaču iz naših duša. O, znamo mi tu pesmu! Stvorena je ona na Krfu u ranim jutrima kad gledasmo vrhove onih planina iza kojih je naša zemlja, satkana od bola i čežnji na maslinovim brdima Ipsosa i Govina, postala je himna naša, himna izgnanika – zapisao je Gičin.

KTITOR CRKVE

Na ktitorskoj ploči crkve u Korbovu, posle imena ličnosti iz tadašnjeg državnog i crkvenog vrha, među najvećim dobrotvorima nalazi se uklesano i “Đorđe Marinković, kompozitor”, što svedoči o njegovoj odanosti otadžbini i ugledu u međuratnom periodu.
Srpska pesma “Tamo daleko” je postala hit, koji su od 1917. pevali svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima.

– Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu i pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje šta Srbi pevaju – “Tamo daleko, pesmu o selu, devojci, o zemlji”. Svi ostali učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali Far way over there, Francuzi Au loin, au loin sur Corfu, Česi i Slovaci Tam v dali… O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i to što je Nikola Tesla na večni počinak po svojoj želji ispraćen ovom pesmom – nabraja Ranko Jakovljević, saradnik Istorijskog arhiva u Negotinu.

Zahvaljujući njegovom upornom istraživanju spasen je od zaborava u Srbiji autor pesme “Tamo daleko” Đorđe Marinković, ratnik i umetnik.

Nije hteo da posluša neprijateljskog oficira i da ode iz Srbije: Ratnik Bogoljub Vasiljević jedan je od heroja Velikog rata

Iako je odavno pokojni, ovaj profesor muzike, kompozitor i multiinstrumentalista, u svetu nije zaboravljen. Naročito u Francuskoj, gde je živeo i stvarao posle Velikog rata, pod imenom Žorž Marinkovič.

– U najblistavijoj fazi karijere Marinković je postao evropski sinonim za muziciranje na citri. On je odsvirao čuvenu melodiju u filmu “Treći čovek”. Bio je poznat i kao gitarista, svirao je ukupno sedam instrumenata. U Parizu je od 1920. publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan broj stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Danas je Marinković gotovo zaboravljen u rodnom kraju, dok je na desetine internet-sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana – navodi Jakovljević.

UČITELJEV APEL OPŠTINI
Ljubomir Mićićelović, učitelj u penziji i autor mnogobrojnih izložbi Đorđu Marinkoviću u Negotinu, apeluje na čelnike Opštine Kladovo da se Marinkoviću oduže na način na koji zaslužuje.

– Red je da jedan od najvećih ljudi iz ovog kraja dobije makar ulicu u opštini u kojoj je rođen – konstatuje Mićićelović.

Tužbalica vojnika male Srbije u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi zahvaljujući upravo maestru Žoržu Marinkoviču, kome su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu “Tamo daleko” za sve zemlje sveta. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji kazuje:

“Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine”.

Posle Drugog svetskog rata u Srbiji je sećanje na autora pesme “Tamo daleko” gotovo izbrisano. Pesma je anatemisana kao “nacionalistička”, pa Hor Radio Beograda tek 1966. snima jednu verziju himne Solunaca, ali bez imena autora. Usledila je molba iz Pariza ispisana ćirilicom, drhtavom rukom.

– Zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što je snimio moju pesmu “Tamo daleko”… Pesmu sam napisao na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko albanskih planina. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na radiju… – napisao je Marinković.

Kao odgovor, u štampi su se pojavila pisma navodnih naslednika drugog kandidata za autora, koji su priznali Marinkoviću da je napisao muziku, ali ne i tekst. Stari maestro je ignorisao ovakve provokacije. U vreme kad je osporavanje svega što je srpsko bilo korisno za karijeru, našli su se i partijski muzikolozi, koji su “utvrdili” da je “Tamo daleko” u stvari ruska romansa, koju je Marinković plagirao. Pokrenuta je prava hajka da bi se diskreditovali i autor pesme i stari srpski ratnici.

Čuveni Orijent ekspres kasnio je samo jednom i to zbog srpske heroine: Milunka Savić nije imala novca za kartu, a onda je krenula nezapamćena akcija

– Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor, svedoči da su 1970. bile proskribovane njegove interpretacije “solunskih pesama”, u vreme zaoštravanja Titove politike prema “srpskim nacionalistima”. Nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da objavi “Tamo daleko”, “Marš na Drinu”, “Kreće se lađa francuska”. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama zahvaljujući zagrebačkom “Jugotonu” – zabeležio je Jakovljević.

“Tamo daleko, daleko kraj Dunava

Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja”, bila je posvećena rodnom Korbovu.

Srpski ratnici na Krfu su dodavali nove stihove dok se nije došlo do ove verzije:

Tamo daleko, daleko od mora,

Tamo je selo moje, tamo je Srbija.

Tamo daleko, gde cveću nema kraj,

Tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.

Tamo daleko, kraj Save i Dunava,

Tamo je radost moja, tamo je Beograd.

Tamo gde dušman sve ruši i obara,

Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.

Tamo daleko, gde sunce već ne sija,

Tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.

Tamo gde hladna protiče Morava,

Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.

Tamo u brda Đetine gde je put,

Tamo mi suza majke preliva svaki skut.

Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,

Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.

Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,

Tamo mi ljubav osta, tamo je moj

rodni kraj.

Tamo daleko, gde cveta limun žut,

Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.

Tamo daleko, gde cveta beli krin,

Tamo su život dali, zajedno otac i sin.

Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,

Ali sam klicao uvek, živela Srbija!

(Wikipedia, novosti.rs)