Još jedna priča koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim
Braća blizanci Srđan i Boban Milić, oficiri VJ, poginuli su pre 19 godina na Kosovu u NATO bombardovanju, a njihov treći brat Goran umro od tuge za njima.
Njima se pre 8 godina pridružio i otac Dragoljub, kome srce nije moglo više da izdrži. Ostala je samo majka Nada, sa uspomenama na njene najmilije i bolom koji je, kako kaže, iz dana u dan sve veći. U porodičnoj kući majka Nada je napravila mali muzej i u njemu su svi vredni predmeti i fotografije Milića. Ona svakog dana zagleda fotografije, trofeje, stvari i odlikovanja svojih sinova.
Na kraljevačkom groblju Barutani jedan do drugoga leže trojica braće Milića. Blizanci Srđan i Boban su aprila 1999. godine poginuli kao pripadnici Vojske Jugoslavije braneći Kosovo i Prištinu u kojoj su živeli. Obojica su poginula za samo deset dana. Najpre je poginuo Srđan. Sa vozačem i još tri vojnika krenuo je vozilom na zadatak. Stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo je naišlo na minu. Sva tri vojnika su poginula na licu mesta, Srđan je, teško ranjen, prebačen u bolnicu u Mitrovicu, a potom na VMA. Sve vreme je održavan na aparatima, ali je preminuo 4. aprila 1999. godine.
Heroj sa Košara poslao pismo majci tri dana pre smrti: Motale su mu se crne misli i poželeo je 2 stvari da mu se ispune
– Boban i suprug Dragoljub su sve vreme bili u Beogradu pored Srđana. Dragoljub je kada je Srđan preminuo, pozvao telefonom stan naših rođaka, kod kojih su spavali i samo pitao šta radi Boban. Rođaka je pogledala kroz otvorena vrata i videla Bobana kako sedi na krevetu i plače. On je osetio smrt svog brata blizanca i pre nego što su mu saopštili – priča majka Nada.
Samo tri dana nakon što je u Prištini sahranjen Srđan, Miliće je zadesila nova tragedija. Na ratnom zadatku poginuo je i Boban.
– Sećam se kao danas kada mi je Boban rekao odlazeći u jedinicu: ’Majko, ako ideš na grob, zapali i za mene sveću.’ On je u stvari hteo da kaže da umesto njega to uradim, a ispalo je kao da treba i za njega da je zapalim – priča Nada.
Boban se nalazio u oklopnom vozilu sa još sedmoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje pogodile su vozilo i pretvorile ga u pepeo.
Posle bombardovanja Dragoljub, Nada i njihov najstariji sin Goran zajedno sa kolonom izgnanika na put ka Srbiji stigli su u Kraljevo, gde su sagradili kuću.
– Morali smo da napustimo rodni kraj. Najteže mi je bilo, pa i svima nama, da ostavimo svoju mrtvu decu da Šiptari gaze po njima. Odlučili smo se da ih prenesemo i sahranimo na kraljevačkom novom groblju. Tako je i bilo…
Našeg Leovca više nema: Dramatična priča kako je snajperski metak prekinuo život heroju sa Košara
Ali tuga za Srđanom i Bobanom je bila tolika da Goran to nije izdržao. Zaposlen u kraljevačkoj carinarnici, svakoga dana, po završetku posla, odlazio je na groblje i sedeo kraj Srđanovog i Bobanovog spomenika. Skrivao je taj bol celu godinu. I nije, ipak, izdržao. U jutarnjim časovima 13. maja 2000. godine majka ga je našla mrtvog u krevetu. Srce mu je prepuklo od tuge.
Pre 8 godina ista sudbina je zadesila i oca Dragoljuba.
– Zašto su me ostavili samu? Danju i nekako izdržim, ali kada padne noć, plaćem, prisećam se, počinje da mi bude teško, imam košmare. Ali nekada imam i lepe snove. Pričam sa sinovima kao da su tu. Nažalost, njihova pogibija je bila uzaludna jer je rodna gruda izgubljena, a oni su dali živote za nju – kaže Nada.
(Izvor: Blic, Kurir)
