Tog kobnog 5. juna 1999. godine, u jeku krvavih borbi na Paštriku, minobacačka granata iz Albanije direktno je pogodila kod Šeh Mahale vidno obeležen kamion Crvenog krsta koji je prevozio srpske ranjenike.
Da nesreća bude veća po sve putnike nedostajalo im je svega desetak metara da se nađu van dometa artiljerije i prođu taj put koji se zvao “Vrata pakla” pošto vas je neprijatelj na toj deonici imao kao na dlanu, a NATO avioni često nadletali taj predeo. Tada je poginulo nekoliko vojnika, a teško povređeni bili su jedan vojni policajac, vozač zastavnik Savo Erdeljan i bolničarka doborovoljac Slađana Stanković.
Preživeli pakao Košara i pad MiG-a 29, poginuli u miru u saobraćajnim nesrećama: Kako se okrutna sudbina poigrala sa srpskim herojima
Jedini koji je lakše ranjen i imao sreću da preživi direktan pogodak bio je Slobodan Mladenović, rezervista iz Leskovca, koji je ispričao nesretnu pogibiju svojih saboraca.
– Mine od haubice 120mm padaju od našeg vozila jedno 30, 40 metara. Vidimo da ne može da nas pogode, idemo dalje, pred sam ulaz u rezervnu komandu u Šeh Mahali dobijamo direktan pogodak. Izbačen sam iz vozila, faktički sam detoniran, a vozilo staje posle 50 metara. Preskačem zid, hvatam zaklon, čekam tri minuta da sve prođe, dok oni urliču u vozilu, ne možete to da izdržite. Izlazi prvo Slađa, seda na branik vozila, za njom izlazi dečko bolničar i pada ko sveća – mrtav. Čujem jauk, bol, nemam drugog izbora prilazim vozilu. Pitam Slađu kako je, vidim da nema deo lobanje, vidi se mozak, koji lagano pulsira… – počinje ispovest Mladenović.
Potom je otišao da vidi u kakvom je stanju zastavnik Savo Erdeljan.
– Pitam kako je, kaže ne gledaj mene, vadi njih, imam u kičmi tri gelera. Zovem motorolom pomoć, zajedno hodamo do mesta gde čekamo drugo vozilo i krećemo za Prizren ne znajući da sam i sam ranjen. Srećemo Slađinog verenika, Rusa koji je sišao sa Paštrika, ima prostrelnu ranu kroz vrat, previjaju ga i kažemo mu da je ona ranjena. Čovek plače… Do bolnice umire vojni policajac, Sladja sa povredom lobanje i ona jadna nije mogla da izdrži težak put, makadam, Savo je stavljen na sto za operaciju, kažu bio je živ prvih 15 minuta, posle je i on izdahnuo. Iz tog vozila ostali smo živi samo vojnik iz okoline Vranja i ja, kao i još jedan dečko koji je imao strašnu sreću, pa je seo u vozilo u kojem se nalazio novinar Drecun sa TV ekipom.
Jedna od ulica u Nišu nosi ime Slađane Stanković (34), koja je kao dobrovoljac otišla u rat na Kosovo, gde je i poginula 5. juna 1999. godine. Na ovaj način Slađani se odužio njen grad, a otadžbina koju je branila posthumno joj je dodelila orden zasluga u oblasti odbrane i bezbednosti.
Slađanina životna priča, kako kaže njena sestra Vesna, svedočanstvo je o ljubavi, hrabrosti i humanosti kakve umeju da pokažu samo retki ljudi, jer se ova devojka latila puške prvog dana rata, dok su se mnoge Nišlije skrivale, strahujući od mobilizacije.
– Stankovići su u svaki rat slali nekog svoga, ali Slađana je bila prva devojka koja je uzela oružje u ruke. Niko nije slutio šta joj je u glavi dok 24. marta u kuću nije ušla u uniformi i kazala: “Idem u rat”. Otac je pokušao da je odvrati, rekao joj je: “Slađana, znaš li ti šta je rat, to nije kafić, tamo se gine”, ali je to nije pokolebalo. Prvi put se javila posle mesec dana, kazala da ima radosne vesti, venčala se s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, i to u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum joj je bio njen starešina Božidar Delić – priseća se Slađanina sestra Vesna Stanković, pa nastavlja:
(VIDEO) General Pavković: Bitka za Košare je bila strašna, ali na Paštriku je bilo još gore: B-52 i B-1 su sejali tepihe bombi po našim borcima dok su vodili bitku sa OVK
– Obećala je da će s mužem doći kući 2. juna, ali sam kasnije saznala da se s nekim borcem zamenila, pa je on umesto nje tada otišao na odsustvo. Tog 5. juna sanitetskim vozilom izvlačila je ranjenike kod sela Planeja, kada ih je pogodila minobacačka granata s teritorije Albanije.
Porodica ove heroine nije bila obaveštena o pogibiji, već je za njenu smrt saznala slučajno.
– Telefonom nas je pozvala jedna njena prijateljica da nas pita kada ćemo je sahraniti. Šokirali smo se, odmah smo otišli u Dom vojske da pitamo šta je s njom. Kazali su nam da je greška, da idemo kući, da će nas obavestiti o tome gde je ona. Još nismo ni došli do stana, kada su nas sustigli i kazali da su je doterali u Vojnu bolnicu i da idemo da je prepoznamo – priseća se Vesna Slađanine smrti.
Kako kaže, najteže joj je bilo kada je videla tri para odbačenih vojničkih cokula u dvorištu, od kojih su jedne bile Slađanine.
– Njeno telo nam je predato u metalnom kovčegu. Na sahranu je došao suprug Jurij i ne znam koliko Rusa, čitavo dvorište je bilo puno njihovih vozila. Jurij je bio potpuno skrhan, otišao je do grada i kupio joj venčanicu roze boje, koju je obožavala, i venčić za kosu. Sve je to stavio u njen kovčeg. Bio je s nama dok joj nismo održali šestomesečni pomen, a onda je otišao, čula sam da sada radi pri nekoj međunarodnoj organizaciji na Kosovu – kaže ožalošćena sestra.
Nakon Slađanine smrti, porodica je pronašla njen dnevnik u kojem je napisala da zna da se s Kosova neće živa vratiti.
– Predosećala je svoju smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i da borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika – priča Slađanina sestra.
Od tuge za ćerkom Slađanin otac je ubrzo preminuo. Uspomenu na nju, osim Vesne, čuva još samo njena majka, koja živi u selu Prva Kutina, u kući iz koje je Slađana krenula u rat.
– Majka odbija da se vrati u Niš. Okružila se Slađaninim slikama i njenim stvarima, jer bez obzira na godine od njene smrti, nikako ne može da je prežali – kaže Vesna.
(Izvor: Šajkača, Telegraf, Youtube/Operacija Strela)
