Home Istorija Ovo je priča majke poginulog junaka na Kosovu: Smrtno ranjen spasao desetak...

Ovo je priča majke poginulog junaka na Kosovu: Smrtno ranjen spasao desetak drugova i starešinu od egzekucije teroriste OVK

7392
0
SHARE
Nisam jeo dva dana, ako možeš kupi mi hleb i jogurt: Priča heroja koji je ranjen na Kosovu tužna je slika Srbije
Nisam jeo dva dana, ako možeš kupi mi hleb i jogurt: Priča heroja koji je ranjen na Kosovu tužna je slika Srbije

Desetoro ih je majka Zorica Šaćirović iznedrila. Peto po redu dete, sina Gorana, na svet je donela 6. avgusta 1978. godine. A 1999. gdine, baš na isti dan, zajedno sa ostalom decom, proslavila mu je rođendan – na grobu! 

Pas koji je voleo i čuvao vojsku: Ovo je priča o majoru Listeru i njegovoj slavnoj pogibiji na Košarama

Iako brojna porodica, izuzetno su vezani i u dobrim odnosima, što se videlo i na skromnom ispraćaju vojnika Gorana Šaćirovića u junu prošle godine. Gorana su na železničkoj stanici u Boru izljubili majka, braća, sestre i najbliža rodbina. Poželeli su mu srećan put u kasarnu u Raškoj, lake i lepe vojničke dane.
– Sva deca su mi dobra, ali Goran, ne zato što više nije živ, najbolji je bio. Ne postoji u Boru čovek koji za njega lepu reč nema. Duša mi je od deteta bio. I zbog toga sam mu na groblju, pored humke, priredila rođendan. Njemu za dušu, a nama kao uteha. Ali, čini mi se, da nema utehe. Dani koji se nižu kao da gomilaju žalost – priseća se majka Zorica.

Pešadinac za priču

Posle su mu u Raškoj majka Zorica, brat Ekrem i sestra Slađana otišli i na zakletvu. Imali su i kome. Pešadinac Goran Šaćirović bio je jedan od najboljih vojnika u svojoj jedinici. Posle obuke su ga kao izuzetno sposobnog i disciplinovanog vojnika prekomandovali u Sjenicu i on je tamo postao pripadnik elitne pešadijske jedinice. Naziv za takve sposobne i dobro obučene vojnike je „pešterski vuk”.

Ništa novo. Izuzetan u vojsci baš kao što je neumoran u Boru bio. A bio je – nadničar! Išao je Goran od građevine do građevine. Svojski se na teškim fizičkim poslovima naprezao i tako, nadničenjem, prehranjivao majku i mlađu braću i sestre. Iako mlad postao je stub porodice, domaćin u skromnoj i siromašnoj kući.
– Sin Goran mi je – beležimo reči njegove majke Zorice – iz kasarne u Raškoj otišao na Kosovo. Bilo je to, kasnije sam saznala, u nedelju, 7. marta. Dan kasnije sa Kosova mi se javio telefonom. I sada mi odzvanjaju reči mog deteta koje su, moram i to da priznam, vedro dopirale iz slušalice: „Majko, moja jedinica se sprema za pokret, ali mi ne znamo kud ćemo da idemo. Ti nemoj da se sekiraš što duže vreme neću da budem u prilici da ti se javim…”

(VIDEO) General Pavković: Bitka za Košare je bila strašna, ali na Paštriku je bilo još gore: B-52 i B-1 su sejali tepihe bombi po našim borcima dok su vodili bitku sa OVK

Stresla sam se, bilo mi je jasno da ga šalju na Kosovo. Nisam znala da je on već tamo.

U vazduhu je mirisalo na barut, bombe i smrt. Crna slutnja je zahvatila sve ljude, a Goranovu majku Zoricu nešto kao i veća nego ostale.
– Prestravila sam se kada je rat počeo. Znala sam da mi je Goran na Kosovu. Otuda mi se javio pismom. Nekoliko rečenica u njemu. Na obezbeđenju je u nekom selu pored Kosovske Mitrovice. Nije opasno. „A ti”, poručio mi je u poslednjoj rečenici, „nemoj da se sekiraš već brini da mi mlađa braća i sestre ne gladuju. Sve vas mnogo voli vaš Goran.” Tako, eto, on u pismu, a meni se nešto čudno mračilo pred očima, pa sam starijem sinu Ekremu često ponavljala: „Naš Goran će sine, dole da pogine… Oće, oće, majka to oseća!” Bombe su i ovde u Boru i Timočkoj krajini zemlju tresle, a dole na Kosovu su prosto pljuštale. Cigaru na cigaru sam pripaljivala, na duvanu i kafi živela, meni je neprestano nešto govorilo da mi je sinovljeva sahrana, a ne svadba, u sudbini. Nažalost, bila sam u pravu, moja zla slutnja nije bila bez razloga. Moj sin… Moje nesrećno dete!

Dani su se u kući Šaćirovića otezali kao gladne godine. A tek noći! Zabrinuta majka Zorica je do u gluvo doba zurila u ekran. I svijala šake ovlažene od obrisanih suza. Ginulo se tamo gde je njen sin bio. Agresor je odozgo ciljao na živu silu. A dole na zemlji džarnuti osinjak. Smrtonosne žaoke iz albanskih snajpera nemilosrdno su usmeravane prema našim vojnicima i policajcima. Naši su se štitili, branili su se, ali je mnogo gamadi bilo u redovima terorista. A nasrtali su kao drogirani. Sreda je bila, jedanaest pre podne. Majka Zorica je pognute glave sedela na betonskom stepeništu ispred stana. Srčani je bolesnik, a osećala je i bolove od nekadašnje povrede u borskoj ciglani. Trgla se od bata vojničkih čizama. Tri čoveka u maskirnim uniformama prilazila su joj. Oficir i dva vojnika.

– Pitali su me za stan Šaćirovića. U trenu mi je sve postalo jasno pa sam im prestravljeno uzvratila pitanjem: „Da mi nije sin Goran poginuo?” Sažaljivo su mi kazali da jeste i izrazili su mi saučešće. Posle se više ničeg ne sećam.

Sećanje sestre na poginulog heroja Ivana Vasojevića na Košarama: “Kakav bih ja to čovek bio kada bih ostao! Ko će da brani onu decu dole? Ti ne znaš… Ova priča je završena!

Goran je poginuo 12. aprila, a za bratovljevo telo u Rašku je otišao Ekrem. U stanu je posle, zajedno sa majkom, preobukao brata u civilno odelo, a vojničko su mu stavili u kovčeg. Uz prisustvo rođaka, prijatelja, drugarica, drugova i mnoštvo Borana hrabri pešadinac, Goran Šaćirović sahranjen je na novom groblju. Svečano, uz vojnu muziku. Kako junaku i priliči.

A Goran je zaista i bio junak. To su, između ostalih, potvrdile i njegove starešine koje su došle na polugodišnji pomen. Prema njihovoj priči, kao i pismu koje je posle sinovljeve smrti majci Zorici stiglo od Goranovog druga Elvisa Mamutovića iz Zemuna, deo Goranove jedinice se posle nekog obavljenog vojnog zadatka vraćao u logor. Negde između Kline i Drenice. I tada su upali u zasedu. Albanski teroristi su otvorili vatru. Naši vojnici su se mrtvi i ranjeni uz jauke stropoštavali na zemlju. Gorana je snajperski metak pogodio u glavu pa je i on pao. Strašna vriska njegovih teško ranjenih drugova ga je istog trena podigla na noge. Dok se podizao rukom je obrisao krv koja mu se iz rane na glavi slivala niz lice. Tad je i ugledao albanskog zlotvora koji je sa bombom u ruci hteo da dokrajči ranjenike i ubije preživele. Bio je dobar strelac i terorista je pao od rafala iz Goranovog mitraljeza. Odmah i Goran. Izdahnuo je pored svojih drugova. Preživelih, teško ranjenih i mrtvih.

Dušu je ispustio kod sela Gornje Obrinje, na sredokraći između Kline i Drenice. Imao je 21 godinu! U miru, kazasmo već, počiva na borskom novom groblju. Od sigurne smrti spasao je desetak svojih drugova i starešina. Samom mu spasa nije bilo.

Izdahnuo je odmah posle herojskog podviga.

(Izvor: cojstvo.rs)