Leta gospodnjeg 1971. rodilo se dete 1. novembra, srpsko dete od oca Stanimira i majke Jelene.
Imalo je mladež na levom obrazu koji je značio sreću u životu, a i porodica Perić je taj dan blistala od sreće što je nakon četiri kćerke dobila sina po imenu Boško.
U selu Ražljevo, pod obroncima Majevice, negde na sredini puta između Brčkog i Bijeljine rođena je legenda ovog vremena. Boško Perić, je bio dete sa sela. Svoje školovanje je započeo u rodnom selu Ražljevo. Bio je primeran i vredan đak. Osnovnu školu je završio 1986. godine poznat kao, već tada, snalažljiv momak, dalje školovanje je nastavio u Sloveniji kod rođaka, u Ljubljani.
Živeo je kod jedne od svojih sestara, u tom gradu je upisao elektrotehničku školu, smer telekomunikacije. Srednju školu je završio 1989. godine po završetku školovanja odlazi na služenje vojnog roka u tadašnji Titograd (danas Podgorica, Crna Gora). Iz vojske se vraća kući u Ražljevo sa činom desetara. Ubrzo zatim opet odlazi u Sloveniju, u Kopar, gde nalazi zaposlenje u svojoj struci.
Sećanje heroja na Bitku za Košare posle 19 godina: Albanci su nas uvek napadali na velike srpske praznike
Po izbijanju ratnih sukoba u Republici Srpskoj Krajni u leto 1991. godine, izazvan patriotskim vrednostima odlučuje da se vrati u rodno mesto, što i čini zadnjim vozom koji je saobraćao na relaciji „Ljubljana-Vinkovci“. Čim se vratio u svoj zavičaj, stavio se na raspolaganje rezervnom sastavu tadašnje Jugoslavenske Narodne Armije. Prvo vatreno krštenje mu je bilo u proleće 1992. godine u oslobađanju Bosanskog Šamca.
U okviru rezervnog sastava, tada još JNA, pred sam početak rata u Brčkom formirana je elitna jedinica crvenih beretki po uzoru na jedinice kapetana Dragana u RS Krajini. U toj jedinici se nalazio i Boško Perić. Već u prvim akcijama istakao se kao hrabar borac, što dokazuje način na koji je prvi put ranjen; prilikom zauzimanja prigradskog naselja Klanac.
Boško nošen svojom mladalačkom žestinom uspravio se i s mitraljezom u rukama krenuo prema muslimanskim položajima: “Bež’ te, Turci, stiže Peša!“, zagrmeo je. Ispred njega je bila čistina. Dok je tako uspravno išao pucajući, sasekao ga je rafal. Dobio je tri metka, jedan u nogu, dva u ruke, ali se još držao na nogama. To je bilo prvo ranjavanje od ukupno šest. Drugo ranjavanje u avgustu 1992. godine je ponovo izdržao na nogama i ako ga je broving pogodio u prsa, želja da odbrani svoj narod, za divno čudo, ga je održala u životu.
Po izlasku iz bolnice osniva interventni vod koji tada broji 19 vojnika, ostvaruje značajne podvige u probijanju „Koridora Života“ krajem juna 1992. koji je bio jedina veza sa zapadnim delom Republike Srpske i čitave Srpske Krajine sa maticom Srbijom.
U martu 1993. godine odlukom 1. Posavske brigade VRS ujedinili su se svi interventni vodovi u jednu elitnu diverzantsku jedinicu. Niko se nije mnogo dvoumio o komandovanju takvom jedinicom, Boško Perić Peša bio je čini se, svojim rođenjem, predodređen za takvu odluku. Čak je pao predlog i da jedinica nosi njegovo ime, kao simbol jednog poimanja rata, časti i poštenja koji su krasili mladića koji će do kraja svog kratkog života na telu imati više rana nego što je proživeo godina.
Sećanje sestre na poginulog heroja Ivana Vasojevića na Košarama: Kakav bih ja to čovek bio kada bih ostao! Ko će da brani onu decu dole? Ti ne znaš… Ova priča je završena!
Konačno u istom mesecu, udruženjem više interventnih vodova, formirana je specijalna jedinica “Peša“ Boško Perić, nadimak Peša je dobio po stricu koji je bio četnik u drugom svetskom ratu. Pod komandom Boška Perića Peše, specijalna jedinica je bila hrabra i disciplinovana i kao takva je bila uzor ostalim srpskim jedinicama. Specijalna jedinica „Peša“ uspešno je branila svetu srpsku zemlju na svim frontovima širom Srpske Republike u BiH.
14. novembra 1994. godine Boško Perić Peša, šest puta ranjavan, kreće u svoju poslednju akciju na sopstveni zahtev, u pokušaju da spase oko 70 opkoljenih srpskih vojnika VRS, na brdu Lisjača na Majevici. U bliskoj borbi, prsa u prsa, muslimanski vojnik baca presudnu bombu, koja pada u neposrednoj Pešinoj blizini, čiji geleri pogađaju junaka po celom telu. Još pri svesnom stanju, ležeći na zemlji, pitao je dvojicu svojih vojnika “Jel’ mi lice puno oštećeno?“
Boško Perić Peša bio je mrtav nepun minut od ranjavanja. Geler je kroz vrat direktno otišao u mozak. Telo mu se, snagom zdravlja i mladosti, još borilo sa smrću dok na kraju i srce nije pokleknulo. U rodnom mestu podignut mu je veliki spomenik, sa anđeoskim krilima.
Njegova majka Jelena je jednom prilikom sa svog poginulog sina Boška, rekla sledeće:
– “Šest puta su dolazili da mi jave da je moj Peša ranjen. Šest puta. Moj Peša ranjen. Moj Peša ranjen. Crni živote. Prvi put došao u junu pokojni Goran, jednom došao pokojni Ratko, siroto moje dete. Nije mogao da izdrži koliko sam jaukala. Zove Pešu onom njihovom spravom iz kola i kaže mu: Peša javi se, ne mogu više da trpim, da ti trpim majku koliko jauče. U bolnici doktor Ninković prilazi i kad je video da plačem kaže: Šta se majko bojiš, znaš da je došao u moje ruke… E moj doktore, kažem ja njemu, koje je gore, il’ tebi njega krpiti, il’ meni za njim tugovati.
Ja sednem mom Peši kraj nogu i plačem, a on se smeje i kaže mi: Nemoj majko da plačeš i ako poginem ja sam zaklet narodu. E, svi su oni bili zakleti al’, niko poštovao nije. Sad oblače uniforme, načinili se vojnicima kao ratovali oni.
Najteže mi je bilo kad je drugi put ranjen. Mislila sam da neće preživeti. Kad su došli da mi jave, ja sam bila sama kod kuće, Stanimir je otišao negde. Neće da me pozovu u bolnicu, kažu da je odvezen u Beograd. Nisu bili Pešini drugovi, neka druga vojska. Ja ostala hodam po dvorištu i jaučem. Istom stadoše opet neka kola. Mene preseče došli da mi jave da je umro. Kad ono njegovi drugovi iz jedinice, kažu došli smo da te vodimo Peši u posetu.
Ispovest dvojice srpskih vojnika otetih na Košarama: Punih 20 dana su nas vezane mučili, tukli i tražili priznanja, a tortura se nastavila po zatvorima u Albaniji i Nemačkoj
Mi u Brčkom, a Brčko gori, granate padaju, po ulicama staklo, izvaljana cigle, svuda se dimi, nigde žive duše. Dočekao me opet doktor Ninković, uzeo me pod ruku, hoće da mi da inekciju, ja neću, hoću da vidim svoje dete. Sve mislim nije on živ, neće da mi kažu. Ne možeš kod njega, kaže meni doktor Ninković, nije još došao svesti, tek je operisan. Ja plačem i čekam, sati prolaze. Istom dođe sestra, došao je sebi, kaže možeš ga videti. Onda me druga, vrati sa vrata: Peša je rekao da ne ulaziš. Rekao je ako zaplačeš, sve će instrumente pokidati. Možeš ući samo ako nećeš plakati. Neću plakati kažem, ako me uvedete. Doktor i sestra me uzmu ispod ruke i povedu konačno do mog Peše. Ja dođoh do njegovih nogu, pomilujem ga po kosi. Boja, Boško znaš li ko ti je došao? Znam odgovori, oči su mu bile zatvorene. Mama nemoj da plačeš, kaže mi. Neću sine, neće majka plakati. Odjednom se prolomi eksplozija. Prozor kraj njega se sasu. Sestre trgoše njegov krevet, zamalo da ga iseče staklo. Doktor je zagrmio, vozite ga za Beograd, poginuće u bolnici!
Oni ga odvezoše. Čujem doktora Ninkovića kako kaže: Pešo pogledaj svoje drugove. Ja sam mislila da on neće preživeti, da to doktor meni neće da kaže.“
