Home Vesti Tužna i realna priča iz Beograda: Njen opis staje u rečenicu –...

Tužna i realna priča iz Beograda: Njen opis staje u rečenicu – ovo je najuzvišenija i najpotresnija slika Srbije danas (FOTO)

SHARE

Ova priča najviše opominje, priča njen autor

Darko Nikolić, novinar sportske redakcije Blica i pisac knjige “Gvozdeni puk” na svom Fejsbuk profilu objavio je priču koja je izazvala pravu lavinu komentara, deli se i o njoj se raspravlja na svim društvenim mrežama domaćeg interneta.

U trenutku objavljivanja ove vesti ima preko 1,5 hiljada deljenja i 3,3 hiljade lajkova!

Njegov status, fotografiju koju je zabeležio i priču iza nje, prenosimo u celosti:

“Ovo što sam fotografisao je najuzvišenija slika Srbije danas. I najpotresnija. A i najviše opominje.

I, mislim da je podjednako važna i za one na vlasti, i za one koji šetaju, i za one koji se samo krste, a i za one koje, generalno, niko živ sem njih samih ne zanima.

“Prođe godina, prolete…”: Emotivni status žene Nebojše Glogovca na dan koji najviše boli njegovu porodicu

Da biste na pijaci nešto prodavali, treba da platite tezgu. To je nekoliko stotina dinara dnevno, cene dnevnih zakupa zavise od pijace do pijace, jer je to ostavljeno, kako ih seljaci neretko zovu “šerifima” (direktorima svake pojedinačne pijace) da odluče. Da se razumemo, nisu svi ti šerifi nekakvi zlotvori, daleko bilo (pozdrav za jednog “šerifa” Marka, divnog čoveka, čiji su prilozi više puta, ali i organizovanje pomoći od prijatelja, pomogli da se odštampa i besplatno deli moja knjiga “Gvozdeni puk”. Bog im svima svako dobro dao, i njima i njima sličnima). Ali, teška su vremena, ne mogu svi seljaci ni da plate tih nekoliko stotina dinara, pa neki neretko prodaju izvan pijaca, tik uz njih. Na ulici, na trotoaru, kupio sam zelje od jedne takve seljanke.

Moju Nađu (2) pustili da umre, a za narkomana Darka Lazića sve ima i sve može: Status koji je s pravom uzburkao Srbiju!

Ona ima nešto preko 80 godina. Toliko je suva, ispijena, kost i koža, da vam ostavljam samo da zamislite taj prizor – žena u devetoj deceniji, između parkiranih kola, čuči na trotoaru, prodaje zelje. I to verovatno najbolje koje sam video obilazeći Zemun. Ona nema da plati tezgu. Ima dvadesetak veza zelja, koje prodaje četiri puta jeftinije nego što je na tezgama. Čitava jedna veza od desetak listova, uredno isečenih, opranih, povezanih – samo deset dinara. Dakle, dinar – list. Ej, neko u devetoj deceniji se saginjao, vadio, sekao, prao, vezivao, došao na pijacu, pardon trotoar, i prodaje: dinar – list. Od jedne veze može ručak da se napravi. Za deset dinara.

Kupio sam deset veza zelja, i sve tri veze maslačka koje je prodavala. Za nju, ta jedna novčanica od 200 dinara je bila, da kažem, dnevni pazar. To je njena zarada. Ne, grešim, to je bila njena plata za saginjanje, sečenje, pranje, vezivanje, donošenje i čučanje na trotoaru, između kola.

Pritom, ta baka nema nove gumice. VEZIVALA je pokidane i njime pravila veze. Probajte da zavežete pokidanu gumicu dvostrukim čvorom, prste ćete da polomite dok ne uspete. A njena je svaka veza baš takva. Za dinar – list.

Kada sam odlazio, reče “Hvala! Živi bili”.

I – sad treba živeti.

Ali, kako? Kad ću naučiti da dovoljno cenim, da dovoljno volim onog do sebe? Kad ću naučiti da se dovoljno divim dvaput prevezanoj gumici bake iz devete decenije koja od tog vezivanja, saginjanja, seckanja, pranja i čučenja – živi?

Nas je sve manje i manje. Tolicno nas je, a gložimo se, često i na nerazume načine. Lako povodljivi, neretko ostrašćeni, vidimo često samo jedno, prizemno rešenje, a zaboravljamo “da ljubimo jedan drugoga”. Da, teško je to. Ali uzvišeno. A najuzvišenije “da ljubimo neprijatelje svoje”. Ali, nas to ne zanima. Nepojmljivo nam je, jer smo korene sami sebi odsekli, pa ne shvatamo, ne vidimo što bismo. I zato planemo, ne promišljamo, a u suštini – nismo loši. Samo smo, tako bez svojih korena, bez te duhovne vertikale, postali pogubljeni posle svega kroz šta smo prošli pa smo to što jesmo – zaboravili. A, ako to skroz zaboravimo, zelje će biti jedino što će se jesti. Ako i njega bude imao ko da ubere.

Odoh da se ispravljam. Što reče patrijarh Pavle – “biće nam bolje – kad mi budemo bolji”.

A vi? Živi bili.”

(Facebook Darko Nikolić, Pixabay)